Izvor: Politika, 05.Feb.2012, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bunt diplomata od karijere
Dok visokooktanski Vuk Jeremić pokušava da Srbiji i sebi obezbedi koliko-toliko prestižno mesto predsedavajućeg narednog zasedanja Generalne skupštine UN, grupa diplomata od karijere predstavila je serijal kadrovskih promašaja srpske diplomatije.
Članovi sindikata diplomata pri Ministarstvu spoljnih poslova, grupa profesionalnih ambasadora i drugih diplomata, odlučila je da javno upozori na razaranje stručnog tkiva diplomatije.
Od kardinala Rišeljea do Ota fon Bizmarka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od Andreja Gromika do Henrija Kisindžera, diplomatija je izrastala u umetnost iza koje stoje ogromna količina profesionalnog znanja, iskustva i moći predviđanja.
Ne u Srbiji, ne već jako dugo. Kako koja vlast dođe, tako ubacuje svoje ljude koji ne znaju gde su pali. Isto tvrde i ljudi koji su život posvetili diplomatskoj struci. Potiskuju ih u stranu da bi se otvorio prostor onima koji se biraju po raznim problematičnim kriterijumima šefova vlasti. Ministarstvo se rastura, postaje prazna ljuštura.
Zanat je, kao i u toliko drugih profesija, sekundaran. Važnije je biti član vladajuće stranke nego poznavati tehniku diplomatije. Bitnije je imati prohodnost do velikog šefa i njegovog kabineta nego znati jezik. Uputnije je biti poslušan, nego profesionalno analizirati politiku svoje i strane zemlje kako bi se jasno definisali interesi i utvrdili putevi njihovog ostvarivanja.
Iako je mnogo toga što se događa u MSP misterija, dostupni podaci kažu da od blizu 70 šefova ambasada i misija Srbije po svetu nekarijerni ambasadori drže više od polovine funkcija – što je potpuno suprotno praksi EU gde neprofesionalci takav položaj dobijaju izuzetno retko.
Lojalnost partijskim interesima unapredila je u ambasadore mnoge koji se nikada nisu bavili diplomatskim poslom: profesore, novinare, sociologe i istoričare, dramaturge i lekare, vojne penzionere, aktiviste nevladinih organizacija.
Pošto je većem delu ambasadora koje je postavio DSS dok je bio na vlasti istekao mandat, ogromna većina novih su članovi DS-a ili njegovih koalicionih partnera.
Ima ih – ambasadori u SAD i Izraelu – koji su američki državljani. Ima ih, na nižim nivoima, koji su sestre, ćerke ili rođaci srpskih političkih uglednika. Ima ih koji su posao dobili jer su im supružnici državljani zemalja u kojima službuju. Ima ih s mandatima koji su barem dvostruko duži od predviđene četiri godine. Ima ih bez dana diplomatskog iskustva.
Ima među ambasadorima onih koje su imenovali šef države uz pomoć svog kabineta ili ministar spoljni uz pomoć svoje ekipe, i takvih koji uspešno rade posao, ali retke laste ne čine proleće. Institucionalna prava zloupotrebljavaju se kao diskreciona, diskreciona postaju nedopustivo lična.
Bez profesionalnog aparata sprovođenje spoljne politike zemlje je krajnje otežano, čime se praktično onemogućuje i ostvarenje postavljenih ciljeva, upozoravaju sindikalne diplomate.
Kao glavni problem „urušavanja diplomatske službe” oni precizno identifikuju partokratiju i partijsku podobnost, grupne i lične interese, uticaje i veze, diskriminaciju, arbitrarnost, samovolju i birokratsku aroganciju.
Primedbe nisu apstraktne. Navode se konkretna imena i prezimena.
Ignorisanje obrazovanja, struke i nezavisne pozicije diplomatskog posla dovelo je do kršenja Zakona o državnoj upravi, Zakona o spoljnim poslovima i uredbi o načelima za unutrašnje uređenje i sistematizaciju radnih mesta u MSP-u.
Napominjući da su bezuspešno više puta upozoravali rukovodstvo Ministarstva, da su pisali Upravnoj inspekciji Ministarstva za ljudska i manjinska prava, javnu upravu i lokalnu samoupravu kao i ombudsmanu, sindikalisti iz Nemanjine uputili su pismo predsedniku Odbora za inostrane poslove Narodne skupštine čije su kopije prosleđene predsednici Skupštine i šefovima poslaničkih grupa.
Demokratska procedura je formalno ispoštovana, mada mi sve deluje pomalo otužno. Evo zašto.
Potpisnici „Informacije o zabrinjavajućim posledicama deprofesionalizacije MSP na međunarodnu poziciju i bezbednost zemlje” s pravom očekuje intervenciju Skupštine.
Ali, najviša državna institucija davno je eliminisana iz kreiranja spoljne politike ili uvida u kadrovska rešenja diplomatije. Javna je tajna da se o tome odlučuje samo na dve adrese: u kabinetu šefa države i u kabinetu šefa diplomatije. To što dva kabineta vode Rat crvene i bele ruže samo je otežavajuća okolnost.
Plašim se zato da će izostati ozbiljna debata na koju pozivaju ozbiljni ljudi. Sve će završiti tamo gde je i počelo: u svetu partokratije. Moguće je da će opozicija iskoristiti pismo da kritikuje vlast. I to će biti sve. Izostaće suštinska rasprava o tome kako diplomatiju učiniti efikasnom.
Slaba je uteha što su Udruženi sindikati Srbije „Sloga” podržali sindikat diplomata u pokušaju da zaposlene u diplomatskoj službi zaštite od „svakog vida nezakonitosti, diskriminacije, korišćenja ’diskrecionog prava’, mobinga, nepotizma, birokratske arogancije, arbitrarnosti, samovolje i voluntarizma”.
Podugačka lista. Kako zdušno podržavam borbu za profesionalizaciju i, posebno, depolitizaciju diplomatske službe, uveren sam da bi se tako promašaji srpske diplomatije barem proredili. A i ta lista je podugačka.
Problematična glasanja oko ljudskih prava u Iranu ili prava na povratak u Gruziji. Afere s Nobelovom nagradom za mir kineskom disidentu.
Setimo se lutanja oko modela rešavanja kosovskog problema: Tirol, Baskija, Katalonija, Hongkong, Olandska ostrva, dve Nemačke. Koliko je samo energije i kerozina utrošeno na lobiranje da Generalna skupština UN zatraži savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde?
Frustriran udarom, prvi diplomata je potom hazarderski inicirao novu avanturu u međunarodnoj areni, srljajući tako u još jedan teški poraz: Srbija je morala da odustane od rezolucije koju je spremila za Generalnu skupštinu UN.
Da je u proces odlučivanja bio uključen veći broj profesionalaca, siguran sam da bi neki promašaji bili izbegnuti.
Međunarodni ugovori prvo prođu kroz ruke diplomata da bi ih tek onda podržali političari. Ne i ovde. Nabusiti primat politike nad svim oblicima života nije mimoišao ni diplomatiju.
Znam, prozvani zvaničnici će uzvratiti neinspirativnom frazeologijom: radi se o šačici frustriranih ljudi nezadovoljnih što nisu u inostranstvu. Ne kupujem. Mnoge od diplomata koji su se odlučili da nadležnim institucijama predoče ličnu kartu MSP-a lično poznajem. Ne zanima ih kadriranje. Iskreno su zabrinuti.
Problem nagrađivanja partijske pripadnost i podrazumevajuće poslušnosti veoma je ozbiljan. U zemlji u kojoj i dežurna tetkica pred toaletom u restoranu dobija posao po stranačkoj liniji, vrhovi diplomatije ponovo se pune isključivo ljudima bliskim vlastima.
Na sve to sledi gomila još problematičnijih kriterijuma za izbor ambasadora. Rođačke, prijateljske pa i sentimentalne veze. O nekim kadrovskim rešenjima poodavno se priča po čaršiji.
Upozorenje razotkriva još jedan, u Srbiji gotovo univerzalan fenomen: vlast ne želi da čuje mišljenja koja bi, koliko god pametna, dobronamerna i stručna, mogla da iskaču iz okvira onoga što godi njenom uhu.
Srpski političari izgleda da nikada nisu čuli izreku Vinstona Čerčila: „Najbolji argument protiv demokratije je petominutni razgovor s prosečnim biračem”. „Prosečni birač” to su u ovom slučaju ambasadori–sindikalisti. Oni znaju kako Ministarstvo treba da funkcioniše, imaju iza sebe dovoljno iskustva da bi ih trebalo barem saslušati.
Diplomatija je izuzetno važna za male zemlje jer je to sasvim retka alatka koja otvara mogućnost da one svoje ciljeve ostvare u globalnoj areni. Pod uslovom da je racionalna, da je utemeljena na realnim odnosima snaga, da uvažava esnaf, a ne nebulozne personalne kombinacije.
Boško Jakšić
objavljeno: 05.02.2012
