Izvor: Blic, 14.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bulgakovljevi snovi naša noćna mora
Bulgakovljevi snovi naša noćna mora
Reditelj Nikita Milivojević vratio se ovih dana iz Grčke gde je u Solunu u Nacionalnom teatru režirao 'Bekstvo' Mihajla Bulgakova koje je premijerno izvedeno krajem marta. Nikita je tako 'promenio mesto', jer do sada je imao nekoliko režija u Atini gde je, između ostalih komada, radio i Molijerovog 'Don Žuana' na čijoj premijeri je bio i predsednik Grčke. Sada se sprema da na jesen u Ljubljani, u Slovenskom narodnom gledališču, režira >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Čehovljevog 'Galeba', a pre toga režiraće neki od starih grčkih komada na ovogodišnjem Ohridskom letu. Govoreći o tome zašto se opredelio da radi baš 'Bekstvo' Mihajla Bulgakova, Milivojević kaže da je to delo već dugo u centru njegove pažnje.
- Uvek mi se dopadalo to što je Bulgakov 'Bekstvo' nazvao 'Osam snova', podrazumevajući verovatno pod tim da ono što je živeo često je bilo toliko neverovatno da je više ličilo na san. ‘’Bekstvo ‘’ je negde moja vrsta komada, ono što najviše volim u pozorištu i što sam uglavnom i radio - taj čudan spoj nekakvog realizma i fantazmagorije, sna… A, onda, kao i uvek, prepoznate i nešto svoje, neku ličnu priču. U kom smislu je to i vaša lična priča?
- Kao što, recimo, na plakatu koji mi je Enki Bilal poklonio na prtljagu koji nosi junak na svojim leđima piše Beograd-Pariz, tako i ja poslednjih godina sa svojim prtljagom stalno negde bežim, pa se onda vraćam tamo odakle bežim, pa opet ispočetka... Prosto mi je život već duže vreme u znaku bekstva. No, pored ličnih asocijacija, mnogo važnije za predstavu jeste prepoznavanje ludila jednog vremena (Rusija posle revolucije ‘20-ih), kao vlastitog. 'Bekstvo' je za mene u stvari sublimacija jednog istog ludila, a snovi Bulgakova u međuvremenu su postali naša noćna mora. Hiljade i hiljade ljudi su izkorenjeni, proterani, bez doma…Problem izbeglica je očigledno veliki problem čitave planete. Moji su iz okoline Knina, tako da ja imam strašno saosećanje sa svim onim što se desilo s tim narodom. O tome više niko ne priča, izgleda da je to tema koju svi žele da zaborave.
Kuda ćete sada da bežite?
- Ubrzo ću u Ljubljanu gde treba da režiram Čehovljevog 'Galeba'. Radujem se što ću raditi taj komad i što će to biti saradnja s ljudima iz SNG, jer bolji ansambl godinama nisam gledao. Oni su, recimo, zgodan parametar (pozorišni) šta se dešavalo poslednjih deset godina. A, šta se to, po vama, desilo?
- Neki ljudi su ozbiljno, pametno i promišljeno radili svoj posao, i stvorili od SNG-a (koje je imalo bezbroj problema) odlično pozorište. To, dakle, govori o činjenici da teatar čine uvek i pre svega ljudi i ideje, odnosno izbor pravih ljudi i pravih ideja. Ništa se za jednu sezonu ne može uraditi, kao što ništa preko noći stvoreno ne može dugoročnije opstati. Zašto ste se odlučili baš za 'Galeba' i iz kog ugla ćete ga raditi?
- Prvo, moja rediteljska opsesija jeste da režiram sve drame Čehova, a onda da od svih napravim jednu veliku višesatnu (možda i višednevnu) predstavu. Na početku ‘’Galeba ‘’ Medvedenko pita Mašu zašto je u crnini? Ona mu odgovori: 'Ja sam nesrećna' i da je to žal za njenim životom. A, on pita: ‘’ Zašto? Ne razumem'. Za mene je to toliko uzbudljivo, da su samo ovih nekoliko reči, koje njih dvoje razmene na početku, već dovoljan razlog da poželim da radim ‘’Galeba’’. Naravno, tu je i moj omiljeni junak iz studentskih dana, jedan od prvih pozorišnih pobunjenika , koji izgovara ono čuveno: 'Potrebne su nove forme'! U suštini reč i jeste zapravo o pobuni, o pobuni protiv mediokriteta. ‘’Galeb’’ je između ostalog zanimljiv i zbog toga što se u svakom vremenu može proveravati ta pobuna. Pobegli ste i iz Narodnog pozorišta u Beogradu gde ste bili direktor Drame?
- Da, možda bi se moglo i tako reći. Nažalost, činjenica je da više i ne odlazim u Narodno pozorište. Možda sam ja tu svoju ulogu preozbiljno shvatio, pa sam mislio da sam kao direktor Drame odgovoran za sve i svašta, a sada vidim da može i drugačije, da je ta vrsta odgovornosti bila smešna. Ali, to je sada iza mene i više uopšte ne razmišljam o tome. Zanimljivo mi je, recimo, da su od svega što sam tamo radio ili bar planirao ostale dve stvari: jedna je predstava mog profesora, a druga mog studenta. Zašto nema više vaših predstava na njihovom repertoaru?
- Svi me to pitaju... Ne znam, naravno, žao mi je zbog toga. Dok su vaše predstave žive osećate da ste i vi negde prisutni, bez obzira ns to što fizički niste tu. Međutim, nameće se drugo, mnogo ozbiljnije pitanje: da li Narodno pozorište treba na svom repertoaru da ima Kalderona, Šekspira, Lazu Kostića ili ne treba? Nije reč o tome ko pravi te predstave, nego o tome šta stavljate umesto skinutih predstava i šta to znači za Narodno pozorište? U tome je suština, a ne da li se mi slažemo, volimo ili ne volimo. Ovako ponovo ispada da su naši mali, lični sukobi važniji od pozorišta. Takva pamet je čitavu ovu zemlju razbila u paramparčad i opet smo izgleda na istom. Kako vam uopšte izgleda ovaj grad kada u njega dođete između dva bežanja?
- Dosta čudno… Mnogo toga se izdešava i vidim da jednostavno nisam u toku. Onda, kada bolje razmislim, sva ta dešavanja i ne čine mi se nešto preterano zanimljiva… Negde sam već rekao kako mi sve pomalo liči na energiju muve u tegli. Neka ogromna količina energije koja se potpuno besmisleno troši. Ali, istovremeno, svaki put me sačeka i romantično osećanje: bilo kako bilo, ja mnogo volim Beograd. Onako, baš patetično. Tatjana Nježić
