Izvor: Politika, 26.Nov.2010, 01:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brusevi i metle *
Pokušajmo da ih čujemo i da razumemo kako misle
Žali mi se pre neki dan jedan prijatelj kako mu sin ništa ne čita. Ne mogu da ga nateram, kaže, sve sam probao, kupovao knjige, ucenjivao, pretio i ništa. Dobro, a šta ti čitaš, pitam. Ja? Ma kakvo crno čitanje, ne znam gde mi je glava od posla, nemam vremena ni za novine, čitam samo naslove, ali u njegovim godinama sam čitao.
Pokušam da mu objasnim da se računa samo ono što sin vidi svojim očima, dok reči >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << cure niz zid njegove svesti kao masni špageti. Ne sumnjaju oni u naše dobre namere, ali ako ih ne podržavaju naša dela, one ostaju upravo to – samo dobre namere. Ne prihvata moj komentar i odlazi u potragu za boljim sagovornikom.
Iako se značaj ličnog primera nikako ne sme potceniti, pogrešno bi bilo poverovati da se samo u njemu krije ključ uzroka koji su doveli do odumiranja čitalačkih navika kod mladih. Uz rizik da budem optužena da nudim opravdanje za ovaj nesrećni trend, ipak ću reći da ih barem delimično razumem. Za početak, u pogledu vrste literature koju najčešće imamo na umu dok im držimo pridike.
Nikad neću zaboraviti primer iz sopstvene kuće kada sam svoju ćerku takoreći naterala da pročita moju omiljenu knjigu iz njenih godina, ,,Kroz pustinju i prašumu”, Henrika Sjenkjeviča. Prvo sam joj mesecima pričala o tome kako je priča toliko uzbudljiva da neće moći da prekine da čita, prepričavala joj neke od epizoda i na kraju joj svečano spustila u ruke svoj lični, ofucani primerak kao izuzetno vrednu relikviju. Sa blagim čuđenjem buljila je u izbledele, poluraspadnute korice, koje ni u svojim najboljim danima nisu bile ni nalik današnjim hiperdizajniranim povezima. Suprotno mojim nadanjima, bilo je očigledno da joj ne ide. Na kraju me je otvoreno upitala: „Mama, jesi li ti stvarno pročitala ovu knjigu?” Na moj zabezeknuti pogled, nastavila je: „Pa znaš li ti da je unutra baobab opisan na deset strana?” Tu sam je čekala, „naravno da znam”, rekla sam, „šta misliš kako bih inače danas znala šta je baobab?” „Pa evo na primer ovako”, reče moja ćerka i munjevitom brzinom ukuca nešto na Guglu, nakon čega se pred mojim očima ukaza besprekorna fotografija moćnog i bujnog drveta baobaba. Naravno, mogla sam da uđem u priču o tome kako nije isto zamisliti baobab i videti ga na Guglu, ali sam se na vreme zaustavila jer bi to bilo kao da je ubeđujem da sama napravi krempite umesto da pojede onu iz „Malog princa” koja joj je servirana na tanjiru.
Jedan od nezaobilaznih pokazatelja loših čitalačkih navika u svim istraživanjima koja sam imala priliku da vidim jeste lektira. I redovni usputni komentar: „Eto, ni lektiru ne čitaju!” Kao da je u pitanju neka nepromenljiva konstanta, garancija kvaliteta, pa kad to ne čitaju, šta od njih uopšte možemo da očekujemo! Ali vratimo se dva koraka nazad i pokušajmo da sami odgovorimo na prethodno pitanje: čemu služi lektira? Da deca pročitaju dela velikana književnosti, na primer drame Nušića čiji ni jezik ne razumeju, a kamoli humor, ili da zavole knjige i sam osećaj koji im čin čitanja pruža?
Ako je tačan odgovor pod jedan, možda ćemo u svom naumu i uspeti (stimulativnim sadejstvom ucene i prinude), ali ono u čemu sigurno nećemo uspeti je da im pomognemo da zavole samo čitanje, štaviše gotovo je izvesno da ćemo većini ogaditi knjige.
U slučaju da se složimo da nam je cilj da podstaknemo mlade da čitaju, zašto ih onda, po principu ako neće breg Muhamedu..., ne pitamo šta je to što oni vole da čitaju? Možda to neće biti baš ona remek dela koja bismo mi izabrali, možda će nas naslovi užasnuti, pa čak i korice, a gotovo sigurno da jezik neće biti onakav kakav bismo mi želeli. Ali zavirimo malo unutra, možda će poruke biti upravo one zbog kojih smo im i gurali lektiru u ruke. A uz to ispričane na način koji je njima zanimljiv.
Budimo kreativni, ako nam je stalo da upoznaju Nušića, zašto ih ne bismo odveli u pozorište da vide sjajnu „Gospođu ministarku” umesto što ih gnjavimo da njegove drame čitaju iz rečnika na kraju knjige i usput zanovetaju? Stalno im ponavljamo kako su u pitanju večne teme, ali zaboravljamo da nije stvar samo u temi nego i u načinu na koji se o njoj govori.
Umesto što kritikujemo današnje uzore mladih, zašto ne bismo organizovali kampanju u kojoj bi, na primer, zvezde Granda i sličnih programa, govorile o knjigama koje čitaju sami ili svojoj deci? Zašto se ne bi slikali na Sajmu knjiga, sa omiljenom knjigom u ruci? Oni bi izgledali bolje (možda bi usput nešto i pročitali), a naša deca bi dobila inspiraciju da slede svoje modele.
Umesto zaključka. Situacija je kompleksna. Mladi ne čitaju (dovoljno). Živimo u bitno drugačijem svetu u odnosu na onaj od pre dvadeset i trideset godina. Dinamični razvoj tehnologije i mogućnosti koje donosi, pre svega u vidu brzine i dostupnosti svakojakih informacija, promenili su percepciju vremena i komunikacije. Ako iskreno želimo da svojoj deci usadimo ljubav prema knjizi, ne smemo se tvrdoglavo ukopavati u neprijateljske rovove. Pokušajmo da ih čujemo i da razumemo kako misle. Samo tako ćemo zaslužiti njihovo poverenje, a knjige će postati most koji će nam u tome pomoći.
(*Naziv popularne tinejdžerske knjige Sare Mlinovski)
Izvršni direktor Srpske asocijacije menadžera
Maja Piščević
objavljeno: 26.11.2010.
