Izvor: Vostok.rs, 30.Jul.2011, 10:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Brejvik pucao na ljude pet metara od mene"
30.07.2011. -
Mladi Libanac po imenu Basil Al Ud preživeo je klanicu koju je Anders Brejvik priredio na ostrvu Utoja u petak 22. jula. Basil ima 26 godina, on živi i radi u Bejrutu. Kao predstavnik Progresivno-demokratske stranke Libana on je bio pozvan u omladinski kamp Radničke stranke Norveške na ostrvu Utoja. Svoj spas naziva čudom. Sa Basilom Al Udom sastao se dopisnik Glasa Rusije u Libanu Iskandar Kfuri.
19. jula, u utorak, doleteo sam u Oslo. Prvo smo boravili u >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << štabu stranke u Oslu, pored kojeg je u petak odjeknula eksplozija. Zatim su nas, šestoricu stranih gostiju kongresa Omladinske radničke stranke Norveške odvezli na ostrvo Utoja, u letnji kamp. Norvežana je tamo bilo oko 560 ljudi. Ostrvo se nalazi na sat i po od Osla. Za nekoliko dana provedenih na ostrvu uspeli smo da se sprijateljimo. Svi koji su dospeli na to ostrvo prvi put osetili su se kao u raju. Ovde skoro ništa ne podseća na civilizaciju. Tih nekoliko dana smo živeli kao na pustom ostrvu.
Norvežani su bili u šatorima, a u drvenim kućicama, sasvim malim, odseli su strani gosti. Čak je i posuđe, i noževi, bilo plastično. Za vreme diskusije u kampu razmatrani su problemi koji se tiču niza zemalja kao što je Južni Sudan, Somalija, Avganistan, Palestina. Organizatori su me zamolili da pripremim referat o Palestini. Meni je palo u oči da su mnogi mladi ljudi na ostrvu nosili marame, takozvane „arafatke". Osetio sam ne samo pusto interesovanje, već pravo saučešće za probleme Bliskog Istoka i bio sam začuđen time što ti mladi ljudi, skoro deca, nisu ravnodušni.
22. juli je započeo bezbrižno. Ujutru je sve teklo po planu. Nekoliko sati pre događaja naš kongres je posetila bivši premijer Norveške, nazivaju je majkom svih Norvežana. Pošto je ona napustila ostrvo, bila je objavljena popodnevna pauza. Otišao sam da se odmorim u kućicu, pošto sam uveče imao referat. Već sam pominjao kućice u kojima smo živeli. To su male prostorije od oko 3 metra kvadratna. Tih kućica je bilo 7.
Neočekivano su me pozvali iz Bejruta. To je bio moj drug iz stranke. On je saopštio da je u Oslu odjeknula eksplozija. Tako se desilo da sam među prvima u kampu saznao za tragediju u prestonici. Uskoro nam je pokucala na vrata koordinator stranih delegata, Ida. Ona je došla sa istom vešću. Bila je doneta odluka da se okupimo u sali za sednice. Dok smo se sakupljali, stigla je informacija da je saradnik policije ubedljivo tražio čamac od organizatora da dođe na ostrvo i detaljno ispriča šta se desilo u Oslu i da da instrukcije šta da se radi dalje.
Krenuli smo u salu za sednice. Organizatori su čekali čamac koji im je poslat. Sačekali su ga, zajedno se popeli od pristaništa do zgrade gde je bila sala za sednice. Tamo je bilo oko sto ljudi. I novi su pristizali. Svi smo očekivali. Čuli su se prvi zvuci nalik na pucnje. Neko od onih koji su bili sa nama u sali za sednice počeli su da viču da svi napuste prostoriju. U međuvremenu pucnjava je utihnula, izbrojao sam 15 pucnjeva. Momak po imenu Haled iz Somalije koji odavno živi u Norveškoj i radi tamo u školi počeo je da viče da svi beže. U sali za sednice ostalo nas je oko 50 ljudi. Većina je krenula ka vodi, u nadi da će otplivati ili naći čamac.
Nisam se pokrenuo sa mesta. Prišao sam prozoru i video da čovek obučen u policijsku uniformu ide sasvim blizu, bukvalno 5 metara od mene. Kroz prozor sam video kako metodično, mirno puca u ljude. Ništa nisam shvatio. Posmatrajući tu klanicu nekoliko metara od nas prvo smo pomislili da je to samo igra. I tek kada je u susret tobožnjem policajcu potrčala devojka i on je ubio pucnjem u glavu, posle čega je počela da lije krv i ona je pala, mogao sam da ocenim opasnost onoga što se dešava. Čovek u uniformi je nastavio jednom rukom, držeći automat sa kratkim kundakom, metodično da puca u ljude. Bio je miran i hladnokrvan. Išao je iza svakog i ciljao u svoje žrtve.
U zgradi su bile druge prostorije: kuhinja, skladišta za namirnice. Mnogi su se sakrivali u ta skladišta. Shvatio sam da ni u kom slučaju ne smem da ostanem u prostoriji. Nešto mi je govorilo da ako ostanem tamo, to će biti zauvek. Tako se i desilo sa onima koji su rešili da ostanu unutra. Rekao sam ljudima koji su bili pored da se sagnu i da se probiju do izlaza. Istrčavši bosi napolje, našli smo se kod najvećeg šatora koji je unutra bio zasejan leševima. Ranjeni su krvarili. Zašto smo bili bosi? Nešto pre toga je padala kiša i svi koji su ušli u zgradu skidali su cipele. Posle izvesnog vremena našli smo se pored obale. Čitavo ostrvo može da se prođe za 10 minuta. Kada smo se našli na takozvanoj Aleji zaljubljenih, potrčali smo njome ka obali. Tamo nije vrlo strmo, negde dva, negde tri-četiri metra do vode, ne više. Niže je kamena obala. Bilo nas je oko 15. Pored mene se našao poslanik norveškog parlamenta Stina, ne sećam se prezimena, devojka od oko 16 godina. Kada smo ušli u ledenu vodu, ona je počela da plače: imala je srčanu manu i hladna voda je za nju opasna. Kada sam pogledao unaokolo, shvatio sam da je mesto gde smo dospeli loše. Ono se videlo sa svih strana. Znači, za ubice smo bili dobra meta. Naredio sam da se prebacimo na drugo mesto, gde nećemo biti tako dobra meta za metke.
Prošlo je neko vreme mada nam se činilo da je prošla večnost. Na sreću, mobilna veza je radila i razgovarao sam sa Libanom. Brzo sam opisao rođacima šta se dešava u datom trenutku. Počeli smo da razmatramo šta da radimo dalje. Rešili smo da se zajedno prebacimo na suprotnu obalu. Predložio sam da plivamo, ali Norvežani koji su ranije bili ovde počeli su da nas odgovaraju, oni su govorili da je opasno nalaziti se tako dugo u tako hladnoj vodi.
U to vreme smo videli brod koji je žurio da ode sa ostrva, što je moguće dalje. Smatrali smo da je ubica bilo nekoliko i da su napustili ostrvo, ali posle izvesnog vremena smo opet čuli pucnjeve. Jedna od devojaka je telefonom pozvala policiju. Svi sada znaju koliko dugo smo morali da čekamo pomoć.
Ubica je stigao grupu od 4 čoveka tako blizu da sam pomislo da nas je primetio. Brejvik je počeo da viče nekome da se podigne, navodno, opasnost je prošla, stigla je policija i sve će da ih spase, i još nešto u tom duhu. Ne znam norveški, zato sam pitao devojku koja je bila pored šta on govori. A ona je zaplakala od radosti i uzbuđeno mi prevela šta je on vikao odozgo. Shvatio sam šta se dešava, zato sam šapatom upozorio da niko ne mrdne, i da to on puca u ljude. To je potvrdio metak koji je prošao iznad naših glava, ispaljen odozgo. On je počeo da se udaljuje i da vara pozivima da se ljudi popnu, mamio ih je. Uspeo je da nagovori grupu od oko 20 ljudi da se popne. Kada su izašli, petoro je poginulo u trenutku. Bacio sam se prema vodi i počeo da vičem da i drugi rade isto. Vikao sam: U vodu, u vodu! Brejvik je ispalio još tri metka u našu stranu. Zaplivao sam leđno i video krajem oka kako je on stigao grupu od 20 ljudi, polovina od njih više nije mogla da se suprotstavlja, pošto je većina bila paralisana od užasa. Još dvoje je počelo da pliva za mnom, dalje od te proklete obale, mada nas ni na sekundu nije napuštala misao da su u svakom trenutku meci mogli da nas stignu.
Učinilo mi se kao halucinacija pojava čamca u kojem se nalazio čovek koji je gledao kroz crni dvogled. Posle svega preživljenog na ostrvu od trenutka napada imao sam osećaj da instinktivno znam gde je izlaz. Primetio sam taj čamac i pomislio da to ide pomoć ubici, i da smo gotovi. Počeli smo da razgovaramo, kao da se opraštamo, ali na sreću to je stigla dugoočekivana pomoć. Kada smo se popeli u čamac ja i dvoje mojih saputnika uputili smo se ka obali gde su ostali naši drugovi, onih 15 ljudi koji su voljom sudbine postali sada zauvek moja braća i sestre.
Izvor: Golos Rossii
