Izvor: Politika, 13.Apr.2012, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Birokrate protiv proizvodnje
Nije rešenje socijalne zagonetke samo u igrama. Ono je u kori hleba
U svojoj omiljenoj kafani „Paliluli“ sa neskrivenim čuđenjem i divljenjem posmatram konobara Daču. Kad ide od stolova do kujne, i natrag, on samo što ne trči. Kreće se brzo kao senka. I nikad ne usporava! Moja oba strica bili su konobari i kafedžije. I njih je krasila vrednoća. Ponesen privrženošću kafani, jednom sam uzviknuo: „Dačo, ti ćeš spasti Srbiju!“
Javašluk i lenjost će >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo zaoštriti krizu. Trudoljublje i marljivost svih na svakom mestu, kako je to ovde pre neki dan pisao politički mislilac Đorđe Vukadinović, jedino nas mogu spasti. On je rekao da smo gotovi „ukoliko svi pošteno ne zasučemo rukave!“
Dača, Dalibor Vlajić, radi društveno važan posao. Kafane su mesta gde ljudi razmenjuju ideje i verovanja, ideale i planove. Rad konobara je tih i nevidljiv. Ali pomaže homogenizovanju manjih i većih društava.
Kad posmatramo ovu novu generaciju što treba da nas izvuče iz mračnih okolnosti u koje su nas bacile prethodne bar dve generacije iz družine „lako ćemo“, najvidljiviji je žestoki napor mladih sportista. Posle Đokovića na vrhu svetskog tenisa, evo ga, stigao je za njim među vrhunsku desetorku i Janko Tipsarević. I on neštedimice trenira... I u drugim sportovima buja ta nova orna mladost.
Ali, nije rešenje socijalne zagonetke samo u igrama. Ono je u kori hleba. Šta vredi govoriti desetinama hiljada nezaposlenih: radite danju i noću. Aždaja nezaposlenosti, iza koje se kriju već zaboravljene propale fabrike iz ružičastog doba, nije kadra da smisli gusto tkanje proizvodnje.
Sad smo čuli da se ulaže nada u plođenje proizvodnih pogona stimulacijom malih fabrika. Industrijska revolucija je i počinjala ne samo bankarskim mešetarenjem i makrofabrikama, nego i plođenjem manjih i većih radionica, zvanih manufakture!
Kod nas niko nema pojma o manufakturama. Još od nacionalizacije malih radionica 1948. one su bačene u ambis nepostojanja. Sećam se da je 1949. bila nastupila strašna nestašica češljeva. Poukidane su radionice za livenje bakelitnih predmeta. Ljudi su od aluminijskih pločica bonsekom strugali češljeve. Metalnim kvržicama ovi češljevi su čupali kosu s naših glava, a „Jež“ je objavio karikaturu: „Planeri proizvodnje češljeva“. Na njoj su u mraku sedela četiri ćelavca. Lobanje su im sjale kao četiri Meseca.
Naša sadašnja birokratija ima antimanufakturne zakone. Stvoreni su parlamentarnim nadmetanjem i činovničkom tupavošću.
Živica Terzić, diplomirani master iz Mokrina, pokušao je da osnuje malu fabriku punomasnog lisnatog sira. To je najbolji sir severnog Banata. Pravi se po mokrinskom receptu. Stevan Švenderman, profesor kulinarstva, tvrdi da je taj sir neverovatno ukusan zbog osobitih trava sa mokrinskog pašnjaka. Živica je sin znamenitog ratara Save Terzića za koga vele da proizvodi hranu bar za dve hiljade ljudi.
Od najmanje šezdeset mokrinskih žena, najvrsnija je u pripravljanju te poslastice Živičina majka Danica Terzić. Osam puta uzastopce osvojila je zlatnu medalju za sir na Novosadskom sajmu.
Taj sir je hteo da proizvodi Živica. Da radi učeno, tradicionalno i brzo. Hteo je kao Dača iz „Palilule“, da spase Srbiju.
Ali kad je stigao pred mračne dveri birokratije, odbili su da mu daju dozvolu da podigne fabričicu. Rekli su mu antiproduktivni mastiljari, birokrate: „Prema pozitivnim (?) zakonima, vi biste morali najpre da u ataru podignete proizvodnu halu.“
Živica se užasnuo. „Za takvu halu morao bih da imam 500.000 evra!“
On je hteo da adaptira dedovske šupe, da otpočne po svetskoistorijskim tradicijama od manufakture. Oni traže da on bude tajkun, da počne odmah s fabričetinom.
Meni lično jedino nije jasno zašto se ti takvi antiproduktivni zakoni nazivaju „pozitivnim“. Oni su barijera pred mladom generacijom sposobnih ljudi željnih proizvodnje.
Raša Popov
objavljeno: 13.04.2012.
.jpg)
