Izvor: Politika, 01.Jun.2012, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez publike
Palo mi je na pamet: biti bez publike znači biti slobodan
Čuveni francuski glumac Luj Žuve (Louis Jouvet) rekao je: „Više volim da glumim u pozorištu nego na filmu jer mi u teatru gledalište kaže kada lažem.“ Stvarno, glumiti na filmu veoma je teško jer se sve radi na parče, nikada hronološkim redosledom, u velikoj žurbi i sa tehničkim komplikacijama. Povrh svega, nema publike. Da li glumac laže ili govori istinu odlučuje reditelj.
Ali i reditelju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << treba publika. Držeći u glavi celinu filma, on stalno kalkuliše o tome kako će delovati na gledaoce, da li je nešto dosadno, sporo ili nerazumljivo. Kao golman koji se sve vreme boji penala, tako reditelj strepi nad svojom vizijom koja je sve osim opipljiva, merljiva i sigurna. Tako je sve do trenutka dok se u sali ne ugasi svetlo i ne počne projekcija. Moglo bi se slobodno reći da je film najobičnija mačka u džaku.
Tako je svuda osim u Holivudu, gde se ništa ne prepušta sreći, predosećaju ili umetničkoj slobodi. Pravi autori filmova tamo su – advokati. Oni teme i ideje tretiraju kao robu dobijajući od producenta procenu koliko će ona na tržištu vredeti, to jest koliko ljudi će za nju kupiti kartu. Zatim, imajući u vidu cenu zvezda, autora, troškove snimanja i želje finansijera, oni sklapaju ugovore sa stotinama onih koji će njihovu viziju realizovati. Kada se to obavi onda se film osigurava, što košta više od samog snimanja. Na kraju, kada se film pojavi, na njegovu reklamu potroši se više nego što je sve ovo do sada koštalo. Sve je na papiru, nema rizika. Nema, doduše, ni mnogo ljudskosti u celoj ovoj kombinaciji, ali kome je do umetnosti neka zaobilazi Holivud. Tamo je smeštena industrija.
Na drugoj strani, razvoj digitalne tehnologije danas omogućuje da se film snimi običnim (dobro, malo kvalitetnijim) fotoaparatom i obradi u bilo kom računaru. U poređenju sa cenom koštanja jednog holivudskog blokbastera troškovi takvog proizvoda su stvarno zanemarljivi. Na prvi pogled, izgleda da su došla vremena demokratizacije izražavanja ovim medijem. Čini se da je prošlo doba u kome je film bio dostupan samo genijalnim ili veoma veštim autorima. Sada bilo ko može okupiti porodicu i prijatelje i snimiti bilo šta što mu padne na pamet.
Problem, međutim, nastaje ukoliko takav autor želi da svoje delo nekome prikaže. Da njegov film ima publiku. Bioskopska mreža je tesno povezana sa već pomenutim advokatima i društvom koje u filmove ulaže milione. Oni žele da putem produciranja skupih projekata zgrnu još više svojih omiljenih dolara pa tako oni drugi, koji ludo veruju u novi, pravedniji poredak u svetu filmske umetnosti nemaju pristupa u bioskope. Ako tome dodamo da u Americi publika gledanje filma na jeziku koji nije engleski smatra besmislenim, onda je jasno da se sa dolaskom novih tehnologija u stvari ništa nije promenilo. Nabolje sigurno ne, možda nagore.
Pre izvesnog vremena sam, međutim, posle ko zna koliko decenija i na insistiranje moga brata, sišao u podrum AKUD „Branko Krsmanović“. Odande je dopiralo neko kolce pa sam očekivao da vidim još jednu probu tog slavnog folklornog ansambla. Ali zatekao sam desetak pedesetogodišnjaka koji su, zajapureni u licu zbog nedostatka kondicije, sami samcijati, onako za sebe, igrali. Nije to bila proba pred koncert nego igra za svoju dušu. Posle stotina nastupa po celom svetu, nakon hiljada minuta ovacija oduševljene publike (koja nije mogla poverovati da se radi o amaterima), u njihovim mišićima i znoju ostala je samo radost igre. Bez publike, bez potrebe da se postigne efekat, uspeh.
Desilo se da sam ubrzo, takođe na nagovor mog brata, zaglavio u nekoj garaži u mestu Šumarak, u Deliblatskoj peščari. Tamo je svirao čudan sastav, koji su činile pet solo, tri ritam i dve bas gitare, jedne orgulje, jedan sintisajzer – čini mi se da sam ovih dana pročitao kako je izumitelj ovog instrumenta Mug (Robert Arthur Moog) umro – i jedna baterija udaraljki. Cepali su bluz prilično glasno tako da sam, uprkos nesumnjivom užitku, morao da izađem na svež vazduh. Dok je vetar kotrljao suvo šiblje preko peska, razmišljao sam šta spaja ove ljude.
Sastav benda je bio bizaran: građevinski inženjer, sudski veštak, slikar, bankarski službenik, kompjuterski stručnjak u penziji, profesor fizike iz Crepaje, vojno lice, veterinar, predsednik opštine, kafedžija, prodavac boja na pijaci u Kovinu, profesor likovnog obrazovanja iz Futoga, kuvarica… Možda njihova muzika nije bila sasvim skladna, ali se osećalo zajedničko uživanje u zvuku koji su proizvodili. Bilo im je lepo, u toj garaži bez auditorijuma, bez potrebe da bilo ko osim njih samih učestvuje u doživljaju.
Palo mi je na pamet: biti bez publike znači biti slobodan.
Nažalost, retki su umetnici koji su se odrekli eha gledališta. Štaviše, mnogi aplauz smatraju smislom svoje profesije. Ali, setio sam se i mladog češkog glumca Puholta (Vladimír Pucholt) koji je posle trijumfa na venecijanskom festivalu sa filmom „Ljubavi jedne plavuše“ emigrirao u Englesku poslavši razglednicu sa obaveštenjem da je tamo upisao medicinu. Ili slučaj Žarka Lauševića… Da, bez publike se može.
Goran Marković
objavljeno: 01.06.2012.
