Izvor: Vostok.rs, 05.Jan.2017, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Badnji dan u Štavlju
Izlazim iz kuhinje, napolju sve belo, a vazduh treperi od mraza. Sunce već poodavno izašlo iza vrhova Golije.
Osvanuo šesti januar, Badnji dan za petnaestak sela srpske enklave Štavalj, na sjeničko-pešterskoj visoravni. Godina daleka, 1956.
Majka me već drugi put zove i kaže: „Moraš u školu, Nikola, zakasnićeš”. Izvlačim se iz drvenog kreveta, sa tople očeve postećije, na koju sam se u polusnu premestio posle njegovog ustajanja u zoru, ispod teškog vunenog gubera. Soba spavaća hladna kao led. Uzimam prnje i brzo pretrčavam u kuhinju. A u njoj toplo. Majka rano ustala, naložila vatru i u šporetu peče dve pogače od pšeničnog brašna. Manju sprema ocu da ponese za ručak, kada pođe za badnjake, a veću ostalim čeljadima u kući.
„Mnogo je ledno. Obuci suknene pantole, vunene čarape, džemper, kaput, rukavice i kapu, pa izađi napolje da pomogneš ocu, da upregne volove u sanke, treba da pođe u šumu po badnjake. Dotle ću mu spremiti hranu, da ponese za ručak, gore u šumi. Posle toga ću ti dati doručak, pa onda idi u školu. Ako opet zakasniš, dobićeš ponovo batine od učitelja Bora”, reče mi majka.
Slušam majčine reči i odmah postupam po njima. Izlazim iz kuhinje, napolju sve belo, a vazduh treperi od mraza. Sunce već poodavno izašlo iza vrhova Golije. Polja bela, drveće belo, krovovi beli. Sve se cakli i blješti na mrazu. Otac već vodi volove iz štale, ka sankama, a oni snažni i azgino gaze po snegu. Prilazim i pomažem mu da stavi teljige i upregne volove u jaram. Otac zatim ide do izbe i iznosi sekiru, kosijer, testere, vlačege i konopce i stavlja ih na sanke. Daje mi prtenu torbu u ruke i traži da iz ambara donesem malo zobi za volove, a on odlazi do štale, uzima seno, uvezuje ga konopcem i stavlja na prednji deo sanki. Donosim mu zobnicu sa žitom, a on je veša na kolac sanki. Utom majka izlazi iz kuće i nosi jandžik sa ručkom.
„Evo ti pogača, paprike u zejtinu, malo luka i jedan mali peškirić, da ručaš i ruke obrišeš”, kaže majka. Otac uzima jandžik, otvara ga i govori: „Ženo, donesi mi ono polakilče rakije, nekoliko eksera, olovku i malu Nikolinu svesku”. „Što će ti sve to, pobogu čoveče”, pita ga majka. „Rakiju da popijemo mi badnjari kad badnjake posečemo i natovarimo, pa u rijeke siđemo, a ekseri, olovka i sveska neka se nađu, za nedajbože.” „Šta će ti sveska i olovka kad ne znaš da pišeš?” „Donesi mi to što sam ti rekao i ostavi se moje pismenosti. Znam ja puno reči da napišem ćirilicom, znaš ti to dobro, nego ti hoćeš da praviš komendiju sa mnom”, srdi se otac
Majka se neprimetno osmehnu, vrati se u kuću i posle desetak minuta donose ocu traženo. Otac stavlja eksere, olovku i svesku u džep od kaputa, a polakilče u jandžik sa hranom. Zavija glavu velikim šalom, priteže kaiše na opancima, stavlja šajkaču na glavu, ogrće vuneni talagan, trese noge od snega, pa seda na seno, postavljeno na prednji deo sanki. Uzima leskov prut i viče: „Aajde Baljonja, Šaronja, idemo po badnjake, sokolovi moji”. Volovi povukoše ko od šale prazne sanke i oca. Onako uzgred, primetih kako im se mrznu nozdrve zbog toplog vazduha koji izbacuju iz pluća. „Idi sad u školu, Nikola. Vidimo se, akobogda, pred veče”, dobaci otac. „Srećno Kiko”, rekoh ocu i sav ozebo utrčah u kuću.
Na stolu zatekoh tanjir meda i komad vruće pšenične pogače, koja se još po malo pušila. „Još danas se posti, sinko. Doručkuj, uzmi knjige i idi u školu”, reče mi majka. Doručkovah meda i hleba, uzeh torbu i pravo u školu. Tamo me dočeka poslužitelj Kiril, društvo iz razreda i učitelj Boro.
„Danas nema šipki, nisi zakasnio, a i Badnji dan je. Bog je zabranio batine za ovaj dan, pa i da si zakasnio, šipke ne bi dobio”, s podsmehom govori učitelj Boro, ratni skojevac. Ja pogledah prvo u učitelja, pa na školsku tablu na zidu. Tabla velika, čista, zelene boje. Kiril je lepo raspremio. Na dnu table žuti sunđer i nekoliko komada kreda. Na vrhu table oljuštena leskova šipka, koju sam juče, zbog kašnjenja, osetio po dlanovima obe ruke. Podiđe me lagana jeza od tog sećanja.
„Pošto je danas Badnji dan, a sutra Božić, danas nećemo raditi ništa novo, već ćemo malo utvrditi pisanje slova B, koje smo poodavno učili”, kaza učitelj. I tako poče čas. Nas prvaka dvadesetak iz ukupno tri sela. Izlazimo jedan po jedan i drhtavim dečjim rukama ispisujemo kredom veliko i malo, štampano i pisano, slovo B. Za vreme velikog odmora, poslužitelj Kiril nam reče: „Pošto je danas Badnji dani, nisam kuvao mleko od praha i sekao kačkavalj, već samo uzmite po parče belog hleba i užinajte”. I tako bi. U 13 sati završi se nastava i svi đaci pođoše kućama.
S punim srcem badnjarskog raspoloženja, za desetak minuta hoda, stigoh do kuće. U kući zatekoh majku i najstariju sestru Vidu kako užurbano spremaju bogatu prazničnu trpezu, a mlađe sestre Želja i Olivera čiste čitavu kuću. „Ostavi knjige, ručaj krompir i kupus salatu, Nikola, pa idi do kotara, te pomogni Milu (bratu) i Mirjani (sestri). Polažu govedima, ovcama i konjima. Ti i Mirjana čuvajte stoku, a Mile neka dođe da nakrati drva za večeras i sutra. Sutra se ništa ne radi. Božić je. I nemoj sada nositi tonote da hvataš golubove i vrapce na torinama. Grešno je danas to raditi. I njima je danas Badnji dan”, kaza majka.
Brzo odradih sve što mi majka reče i za nekoliko minuta siđoh do stoke koja je užurbano jela po snegu razbacano seno. Dan je i dalje bio lep i vedar, a zubato sunce blago je grejalo moje ozeble obraze. Brat Mile ostavi vile, zatvori kotar sa senom i ode kući da seče drva.
U neko doba, sestra povika: „Eno ih”, i rukom pokaza ka brdu na vrh sela. Stižu badnjari i badnjaci. Vidim desetak sanki. Svi idu jedan za drugim po prtini u snegu. Za petnaestak minuta, svečana kolona sanki sa badnjacima dođe do vrela, nasred sela. Tu se na trenutak badnjari zaustaviše i rakije iz flaša ispiše, pa se onda pozdraviše i svojim kućama uputiše. Otac pođe ka našoj. Ugoni sanke pune bukovog drveta i svečano viče volovima: „Još malo momci, završili smo današnji posao”. Volovi udihano dovukoše sanke do drvljanika u dvorištu i tu stadoše bez komande, znojavi i umorni. Otac siđe sa sanki, pozdravi mene i sestru. Brkovi mu zaleđeni, šal beo od inja, a čarape pune grudvi od smrznutog snega. Potkoči sanke, skide teljige sa vratova volova i odmah ih odvede u štalu. „Kada se najedu i osuše, poteraj ih na vrelo da se napiju vode”, dobaci bratu Milu. I baš tada, na torinama dolete grupa od desetak plavih divljih golubova i umeša se među konje koji su prebirali torine, a golubovi kljucali otpalu trinju sa pojedenog sena.
Tada otac priđe sankama i reče začuđeno: „Pogledajte, deco, šta ovo piše”. Mi pogledasmo. Na najdebljem stablu bukve, sa nekoliko eksera, bio je zakucan beli papir iz moje sveske, a na njemu ćirilicom nevešto je bilo ispisano: Srećan Badnji dan, deco.
Nikola Čukanović
Dipl. elektroinženjer, Beograd/Štavalj
Politika
