Izvor: Politika, 28.Jan.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Atomskom bombom do hrane
Severna Koreja preti Americi novim lansiranjem raketa i novom podzemnom probom nuklearne bombe. Navodno su severnokorejske rakete već usmerene na ciljeve u SAD, samo je problem kako da ih pogode, jer najveći domet severnokorejskog projektila tipa „taepodong-2” je oko 6.000 km. Raketa „nodong-1“leti do 1.000 km, a „taepodong-1” nešto više od 2.000 km. Od kako je 31. avgusta 1998. godine severnokorejska raketa „taepodong-1” preletala preko Japana, dometi tih projektila prava su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << noćna mora i Vašingtona i Tokija. Ovi u Seulu o tome i ne brinu previše, oni su ionako u dometu malo boljih severnokorejskih dalekometnih topova.
Dakle, Pjongjang se u jednom trenutku ponaša poput razjarenog bika, da bi već u sledećem tražio od SAD i Južne Koreje hranu i naftu u zamenu za mir na korejskom poluostrvu. Prilično šizofrena politika, ali koja poslednjoj staljinističkoj diktaturi u svetu, za sada, prolazi. No, zbog svega toga Severna Koreja je sada podvrgnuta novim sankcijama UN, pri čemu se tim sankcijama sada pridružila i Kina. Verovatno samo formalno, jer je Kina i glavni zaštitnik Severne Koreje na međunarodnoj sceni.
Zapravo, svako trguje onim što ima. Severna Koreja ima atomske bombe i rakete raznih dometa. To znaju sasvim solidno da naprave, a mogu i da izvezu. Što je Pjongjang i činio izvozeći ranije raketno-nuklearnu tehnologiju u Pakistan, a sada u Iran. U današnjem svetu sile i jakih, sasvim dovoljna moneta za poštovanje i trgovinu. Naravno, ako nemate naftu, dijamante, ili dolare. Nije baš utešno, ali je tako.
Naravno da neće biti novog rata na korejskom poluostrvu, pogotovo neće biti nuklearnog rata, iako je Pjongjang još ranije jednostrano otkazao Ugovor o primiruju kojim je rat na tom prostoru završen još 1953. godine. Zašto onda Severna Koreja upravo sada opet pribegava novoj atomskoj podzemnoj probi i seriji lansiranja svojih raketa srednjeg i povećanog srednjeg dometa? Odgovor je jednostavan, Pjongjang demonstracijom vojne sile želi nastavak direktnih pregovora sa Vašingtonom, pregovora koji bi doveli do definitivnog skidanja Severne Koreje sa američke crne liste „država osovine zla”. Istovremeno, Severna Koreja želi da testira administraciju u Vašingtonu, jer sa prethodnim nije uspela da istrguje skidanje sankcija i ekonomsku pomoć u zamenu za odustajanje od proizvodnje nuklearnog oružja i raketa srednjeg i velikog dometa. Vašington je obećavao Pjongjangu skidanje svih ekonomskih sankcija u zamenu za obustavljanje severnokorejske proizvodnje nuklearnog goriva, koje može da se koristi kao eksploziv za atomske bombe. To su obećavale administracije i Bila Klintona i Džordža Buša mlađeg. Severna Koreja je pre više godina demontirala svoj nuklearni reaktor u Jongbjonu i ostale nuklearne centre otvorila za međunarodne inspektore. No, sa američke „crne liste” nije skinuta.
Vreme je prolazilo, režim pokojnog lidera Kim Džong Ila, za koga su Amerikanci mislili da će biti „slabašan sin” velikog vođe Kim Il Sunga, nekoliko je puta upozoravao da će obnoviti svoj vojni nuklearni program ako mu se ne skinu sve vrste sankcija i ako hitno ne dobije ekonomsku pomoć. Jer, proizvodnja raketa i nuklearnog oružja nesumnjivo da koči ekonomski razvoj Severne Koreje i jasno je da zbog nuklearno-raketnih ambicija režima stanovnici imaju manji životni standard. U međuvremenu je „slabašan sin” preživeo dugo na vlasti i imao vremena da vidi kako je prošao Sadam Husein bez atomskog oružja. Kako Vašington, ipak, ne odbacuje mogućnost ovakve ili onakve smene režima u Pjongjangu, svaki se diktator oseća nesigurnim ako nema atomsku bombu.
Severna Koreja nema nameru da napadne Južnu Koreju, jer Pjongjang dobro zna kakav je vojni odnos snaga. Bez obzira na brojčano veću severnokorejsku armiju, južnokorejske oružane snage i američka vojska brzo bi zaustavili bilo kakav prodor ka jugu. Za pretpostaviti je i da niko u Pjongjangu ipak nije toliko neodgovoran da upotrebi atomsko oružje, jer bi američka odmazda u tom slučaju bila strašna. Sa druge strane, Južna Koreja nastavlja da živi u miru sa svojim neprijateljskim komšijom na severu, pa kako bude.
Retorika iz Pjongjanga ostaje ratoborna izmamljujući od Vašingtona nove ustupke u zamenu za obećanja da će živeti po ranijim obećanjima. Sada Severna Koreja traži novac da bi otvorila svoje nuklearne pogone za međunarodnu inspekciju, zahtevaju 300 miliona dolara u gotovom samo za jednu inspekciju. Hrana u vrednosti od 500 miliona dolara, koju su dobili od SAD, nije obuhvaćena zvaničnim dogovorom za dve inspekcije koje su zakazane.
Severna Koreja želi masovnu pomoć u hrani i nafti, diplomatsko priznavanje od strane Vašingtona, skidanje svih vrsti sankcija i embarga. Želi da joj drugi hrane narod, i da drugi potvrde autoritet njene vladajuće elite sa novim liderom Kim Džong Unom na čelu. Te želje poduprte su nuklearnim oružjem i raketama. Koliko je to u ovom času iracionalno, a koliko samo simpatično drsko, videće se ubrzo. Režim u Pjongjangu je samo delimično predvidiv. Zapadna vizija o postepenom i mirnom povezivanju dveju Koreja, za sada, je obična fantazija. Ni opcija implozije u Severnoj Koreji nema ozbiljne šanse, tamo se „arapsko proleće” teško može dogoditi, jer bi onda moglo nezgodno i da se širi i izvan granica.
Po svemu sudeći Pjongjang će opet uspešno istrgovati...
Miroslav Lazanski
objavljeno: 28.01.2013.
