Izvor: Politika, 11.Sep.2013, 19:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerikanci šampioni u bojnim otrovima
Aktuelne diskusije o strahotama sarina imaju jedan predvidiv nedostatak. U periodu posle 1945, neprikosnoveni šampion u upotrebi hemijskog ratovanja su SAD. Američke vlasti su, uz impresivnu listu privatnih proizvođača, odgovorne za veliku većinu bačenih bojnih otrova. Od nekoliko miliona žrtava u ratovima po Indokini, zavidan broj je pobijen upravo hemijskim oružjem. Samo na Južni Vijetnam je bačeno 400.000 tona napalma. Između 1961 i 1971, toksični herbicid pod imenom „agens oranž” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je bezobzirno korišćen u Vijetnamu, istočnom Laosu i delovima Kambodže. Otrov je ubio između trista i četiristo hiljada ljudi. Prema procenama Crvenog krsta, više pola miliona dece zbog otrova je rođeno sa defektima. Džimi Karter, najpopularniji i po mnogo čemu najhumaniji živi američki predsednik, 1977 godine upitan o mogućnosti plaćanja reparacija Vijetnamu, preskočio je ovu „ponudu” jer je, kako je objasnio, „razaranje bilo uzajamno“.
Konvencija o hemijskom oružju iz 1997. otežala je Amerikancima upotrebu hemijskog oružja.Bio je to još jedan pokušaj da se ratovanje humanizuje, ali se ipak humanizovano ratovanje ispostavilo gorim oksimoronom od venčanog neženje.
U martu 1988. američki saveznik Sadam Husein obnovio je gradivo. Ovog puta bio je korišćen sarin. Američka podrška napadu na grad Halabdža bila je i tada poznata, ali su novi detalji otkriveni u aprilu ove godine. U uticajnom časopisu „Forin polisi“objavljeni sutajni dokumenti ukojima se vidi da su zvaničnici SAD znali zakorišćenje hemijskog oružja protiv Kurda još 1983, a da su aktivno podsticali njegovu upotrebu u napadu u Halabdži. Dali su Huseinu satelitske snimke i stručni savet za upotrebu sarina. Pogušeno je između 3.000 i 5.000 ljudi, a ranjeno još dva puta toliko.
Tako su Kurdi, čije sunarodnike sirijska opozicija danas proteruje udesetinama hiljada, masakrirani iuz blagoslov Donalda Ramsfelda i drugih. Svemu tome je opravdanje bilo, kao i sadašnjem stampedu na Asada, suzbijanje Irana. U međuvremenu, Huseinov čovek „Hemijski Ali” je 2010. obešen u Iraku od strane iste sile koja ga je opremila da zasluži taj nadimak.
Invazija na Siriju bila je aktuelna još 2003. godine. Kada je Irak okupiran u martu, uticajni glasovi u Bušovoj administraciji odmah su upućivali na Damask. Da nije bilo iračkog otpora, Sirija bi sigurno već tada bila u rasulu. Ti isti ljudi – Eliot Ejbrams, Erik Edelman, Džon Hana – nedavno su objavili pismo koje podstiče Obamu da tuče po „stubovima Asadovog režima” u okviru šire strategije protiv Irana.
U novembru 2004. godine, kada jeiračka pobuna procvetala, američka vojska se koncentrisala natada nepoznati grad Faludžu. Pod komandom Dejvida Patreusa, proterano je 300.000 ljudi, a hiljade su pomorene velikim količinama belog fosfora. Amerika je poricala korišćenje hemikalija, pa zatim povukla demanti. Prvo je rečeno da belog fosfora nije bilo, zatim da ga je bilo, ali isključivo u svrhe osvetljavanja, zatim da je korišćen samo kao dimna zavesa, pa na kraju da je moždakorišćen kao oružje, ali ne protiv civila. Konačno, duhoviti pukovnik Venabl je celu stvar priznao Bi-Bi-Siju, ali ne bez napomene da beli fosfor zapravo nije hemijsko oružje nego „konvencionalnamunicija” koja nije „ni nezakonita ni zabranjena”.
Što se tiče Patreusa, on je za masakr kažnjen unapređenjem na najviše položaje u Iraku pa u Avganistanu, da bi na kraju postao direktor CIA. Otpušten je nedavno sa tog mesta ne zbog ratnog zločina već – udahnite duboko – zbog preljube. Kada je primao počasno priznanje univerzitetu Prinston, dekanka škole „Vudrou Vilson“ hvalila se njegovim profesionalizmom. Naime, usred „bitke za Faludžu”, on je njoj u kratkom roku odgovorio na elektronsku poruku. Prepuna sala studenata je bila oduševljena šarmantnom anegdotom. Nekolicina nas je, pod utiskom „sadamističkih izmišljotina”, pitala da li bi „jedan od najistaknutijih živih doktoranada sa našeg fakulteta,” kako je predstavljen, mogao da objasni slike istopljenih dečijih leševa iz Faludže. Pokroviteljski smo pozvani da kojekakve konvencije o hemijskom oružju ne shvatamo tako bukvalno.
Sirijski propagandisti bi svašta mogli da nauče u ovom pogledu. Kao i uvek, problem nije nemilosrdno klanje. Problem je imati pogrešnog saveznika.
*Doktorand na Harvardu
Danilo Mandić
objavljeno: 11.09.2013.
