Izvor: Politika, 21.Okt.2012, 15:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Triler pod Bagdalom
Činjenica je da Srbi imaju poprilično iskustva u etničkim konfliktima, ali se u rasne slabo razumeju.
Ali, iako se kladim da je pola Kruševca do pre neku godinu crnce viđalo samo u filmovima, incident na fudbalskom meču s mladom reprezentacijom Engleske učinio je da Srbiju preko noći optuže za rasizam, zahtevajući drakonske kazne.
Dva dana zaredom bili smo tema udarnih vesti Bi-Bi-Sija, drugih svetskih televizija, agencija i novina. Što zbog početka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odbrane Radovana Karadžića u Hagu, što zbog ružnih scena na stadionu pod Bagdalom. Oni koji tvrde da se vraćamo u 1990. mogli su da likuju.
Počelo je izjavom engleskog igrača Denija Rouza. Tamnoputi fudbaler, koji je podignutim srednjim prstom isprovocirao publiku i izazvao tuču na terenu, tvrdio je da je pre, tokom i posle meča morao da sluša onomatopeju majmuna – primitivnu formu vređanja – koja je, da ne bude zaboravljeno, na kontinentalne stadione stigla sa ostrvskih.
Triler, koji je počeo aplauzima himni gostiju, potom se odvijao munjevito – na osnovu čega zaključujem da za vizuelnu i audio dokumentaciju navijanja i tuče igrača nije bilo dovoljno vremena da bude pažljivo pregledana.
Baraži sa Ostrva krenuli su odmah. Koliko do podneva u sredu oglasili su se ministar sporta a potom i premijer Dejvid Kameron. Plotuni od 155 mm. punjeni eksplozivnim zahtevima: Srbiju isključiti iz međunarodnih takmičenja ništa manje nego na deset godina! Izbaciti, proterati, kontaminirati, dezinfikovati.
Pozivi na kolektivno kažnjavanje podsećaju na priču o azilantima iz Srbije. Ne možeš da ih zaustaviš – jer će se naći na tapetu kritika zbog kršenja ljudskih prava. Kada ta njihova prava ispoštuješ – zaprete da će svim Srbima ponovo uvesti vize. Mogao bih da dođem do zaključka da nas udaraju sa svih strana, kojim god povodom.
Ne sumnjam da Britanci mnogo bolje prepoznaju opasnosti rasizma od nas. Mogu i da nas podsete kako je bivša premijerka Margaret Tačer efikasno utišala ostrvske navijače koliko god pinti piva nosili u stomaku. Smirila je ih oštrim zatvorskim kaznama.
Ali, da li je tamo ikome palo na pamet da zahteva da Čelsi bude izbačen iz Premijer lige zbog rasističkog incidenta njegovog igrača Džona Terija? Nije, pa sam prepušten pomešanom osećanju sete što se sve ovako dogodilo i ljutnje što zaključujem da država Srbija čak nema tretman kluba Čelsi.
Zato se „euforija srpskog rasizma” namah uvrstila u vodeće vesti. Inicijativa je potpuno bila u engleskim rukama.
Prvi se ovde oglasio FSS izvinjavajući se Englezima zbog „neprijatnosti” – tuče i nasilja – mada je „najkonkretnije” demantovao rasizam pre i tokom utakmice.
Da li su fudbalske velmože pažljivo pregledale snimke i fotografije koje im je dostavio MUP u skladu sa članom 69 stav 3 Zakona o policiji? Da se slučajno ne kriju iza formulacije „tokom utakmice” jer snimci nagoveštavaju da je „majmunskog navijanja” posle kraja meča ipak bilo.
Predsednik FSS Tomislav Karadžić je u pravu kada kaže da srpski narod nije rasistički, ali to ne znači da ovde nije bilo takvih ispada. Srpski narod nije kriminalan, ali kriminala ima, nije ubilački, ali je bilo ratnih zločinaca.
Bivši mladi fudbalski reprezentativac Engleske Nedum Onuoha podsetio se ove nedelje na „najtežih 90 minuta u životu”, utakmice sa srpskim vršnjacima u Holandiji 2007. i uvreda srpskih navijača.
Tačno je da kruševački Napredak ima trojicu crnoputih igrača i da do sada nije bilo rasizma, ali je tačno i da su kroz Čačak prodefilovala samo trojica tamnoputih fudbalera i da su sva trojica pretučena, ili zastrašena – od sopstvenih navijača.
Pošto je incident poprimio ozbiljne dimenzije i odmah prešao aut-linije, priznajem da me u sredu nerviralo što se, pariteta radi, ne javlja srpski premijer. Ivica Dačić oglasio se, istina, istog dana, ali suviše kasno da bi svojim stavom barem donekle blokirao lavinu kritika.
To što je Dačić osudio incidente tražeći da se „paušalno” ne podvode pod kategoriju rasističkih dok se ne završi istraga, nije moglo da se čuje na televizijama koje su brujale o zločestim srpskim navijačima „od kojih mnogi Radovana Karadžića i generala Mladića smatraju svojim herojima”, što nisu propustili da napišu ostrvski blogeri.
Realno gledano, premijer, ministarka sporta, FSS verovatno ne bi uspeli da spreče ovu lavinu, ali vlast mora da nauči da postoje situacije koje zahtevaju hitnost. Ako su po hitnom postupku pregledani snimci Dačićevog govora da bi se ustanovilo da nije izjavio da nas „zločinci ne puštaju u EU”, onda i sada treba biti hitar.
Nije da brzine nije bilo. Vlada Srbije je po hitnom postupku imenovala Dačića za predsednika novog Nacionalnog saveta za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja gledalaca na sportskim priredbama. Ponovo savet! Po onoj samoupravnoj matrici da kada neki problem ne želite da rešite, onda osnujete komisiju.
Ni mediji se nisu proslavili. Mislili su da će sve leći ukoliko TV komentatori prećute a novinski izveštači propuste da pomenu navijačko oponašanje majmuna. Ako su Englezi uopštavali na jedan način, plašim se da ovde pokušavamo da iza opštosti sakrijemo incidentne pojave.
Borba protiv rasizma na stadionima je prioritet evropske fudbalske federacije UEFA. Ne možemo da kažemo da se nismo nagledali njenih antirasističkih spotova. Ne možemo a da ne priznamo da se uoči susreta u Kruševcu upozoravalo na opasnost incidenta rasističke prirode.
Istina je da rasizam na ovdašnjoj skali huliganstva nije visoko plasiran, no to ne sme da bude razlog da zaboravimo na borbu protiv svekolikog nasilja koje nas okružuje.
Uveliko smo oguglali. Ljutim se na Engleze koji su preterali u zahtevima za kažnjavanjem, ali se protresem kada pomislim da je neko u Kruševcu mogao da se seti da omiljeni slogan prilagodi okolnostima: „Ubij, zakolji, da Englez ne postoji!” Nama je to kao dobar dan.
Huligansko nasilje je samo jedno od onih pred kojim država uzmiče. Ustukne pred nasilnicima pa se zabrani Parada ponosa. Smanjuje se kazna onima koji su pretili novinarki Brankici Stanković. Ubicama Brisa Tatona kazna se prepolovi a počinioci traže da im se još smanji.
Ono što Nole prikuplja od turnira do turnira uništi se u nekoliko minuta. Nema potrebe da me šef delegacije EU u Srbiji podseća da događaji u Kruševcu „loše utiču na imidž Srbije”.
I šta sad? Da podržimo oštru kaznu kada sami nismo u stanju da je izreknemo? Kada nećemo mi, onda će neko drugi. Recimo Kameron.
Možda je to cena koja jednom mora da se plati, jedini način da se pozitivan bes usmeri prema isključivim krivcima: huliganima na stadionima, fudbalskim funkcionerima i vlastima koje godinama ne pokazuju želju da jednom odlučno kažu Dosta!
Ne znam. Nisam za kolektivno kažnjavanje jer nema kolektivne krivice. Bilo bi mi žao generacija mladih fudbalera i pravih navijača koji bi takođe bili isključeni iz međunarodnog fudbala.
Boško Jakšić
objavljeno: 21/10/2012
Pogledaj vesti o: Kruševac
