Izvor: Politika, 19.Maj.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Propast sveta po Triru
Megalomanska „Melanholija” i proglašenje danskog reditelja personom non grata na festivalu. Nepretenciozni i optimistički „Avr” Akija Kaurismakija i tragikomični horor Pedra Almodovara
64. KANSKI FESTIVAL
Kan– Nema sumnje, jučerašnji incident koji je na konferenciji za novinare „proizveo” kultni danski reditelj Lars fon Trir, obezbedio je da se o njegovom filmu „Melanholija” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << danas u Kanu priča više nego što bi se inače pričalo.
Njegove neslane šale, pominjanje Hitlera i nacista i pominjanje Jevreja u doduše šaljivom, ali ipak negativnom kontekstu, iziritiralo je mnoge, jer nije od juče priča o Fon Trirovim otrovnim strelama koje povremeno razapinje spram američke jevrejske zajednice koja, po njemu, vlada Holivudom od njegovog postanka. Uz to, pamti se da je Fon Trir psa u filmu „Dogvil” nazvao Mojsije, a zapamtiće se i da se konj u filmu „Melanholija” zove Abraham. Kanski festival se zvanično od svega ogradio, a Fon Trir je uputio javno izvinjenje, ali se priča odmah nastavila i jučerašnjim saopštenjem borda direktora koji su proglasili Larsa fon Trira personom non grata na Kanskom festivalu sa naznakom da se odluka mora odmah ispoštovati.
Uz svepoštovanje spram ovog originalnog i velikog filmskog umetnika, uz poštovanje njegove estetike, namera i poruka, film „Melanholija” ne mogu nazvati nikako drugačije do pretencioznim, megalomanskim i artificijelnim filmskim delom u kojem se, kada se razgrne sva fascinacija vizuelnim dometima vrhunski režiranih scena, nailazi na ono što se zove već viđeno, i to kod Ingmara Bergmana i u njegovim filmovima o propasti građanske porodice.
I dok smo u „Drvu života” Terensa Malika videli Veliki prasak, posle čega je nastala planeta Zemlja i ono što se zove život, u Trirovoj „Melanholiji” svedočimo o smaku sveta i nestanku čovečanstva. I to već u fascinantnim uvodnim scenama (uz muzičku pratnju iz Vagnerove „Tristana i Izolde”), sa kojima nas reditelj uvodi u zadati kontekst dvodelne priče o dve sestre (uloge tumače Kirsten Danst i Šarlota Gejnzbur, a tu su i Kifer Saterlend, Stilen Skarskard, Šarlota Rempling...), koje se suočavaju sa apokalipsom, usput saznajući mnogo toga i o njihovim porodicama i bračnom statusu i pitanjima lične (ne)sreće. Dozvolivši da planeta Melanholija udari u Zemlju, Lars fon Trir je zapravo „uništio” svaki trag života dekadentnih i nemoralnih bogataških porodica koje oko sebe seju nesreću...
U potpuno drugačijim tonovima, na temu nemorala svetskih moćnika (naročito onih iz Evrope), progovara u svom humanističkom filmu „Avr” (francuski lučki grad), slavni filmski postmodernista Aki Kaurismaki, koji se trenutno nalazi na mestu broj jedan mnogih ovdašnjih kritičarskih lista. Nepretenciozan, humoran i optimizmom obojen, mali a po značaju i aktuelnosti teme veliki film, minimalistička je priča o dvoje postarijih, siromašnih boema (propali umetnik i domaćica), koji spasavaju malog afričkog imigranta od policijske racije u evropskoj luci u koju je stigao putujući u brodskom kontejneru. Kaurismaki je ponovo, u retrodizajnu i crnohumornim hičkokovskim klišeima i poigravanjima, svetu ponudio svoju veru u male, takozvane nevažne ljude, upirući prstom u ignorantsku i u tome čak agresivnu imigrantsku politiku Evrope...
Španski maestro Pedro Almodovar, rano jutros je ponovo oduševio ogromnu vojsku svojih obožavalaca i to filmom „Koža u kojoj živim”, u kojem posle mnogo godina ponovo sarađuje sa svojim omiljenim glumcem Antoniom Banderasom i jednom od svojih muza – glumicom Marisom Paredes.
Ovo nije jedan od najboljih Almodovarovih filmova, ali treba imati na umu da je Almodovar, čak i kada je osrednji, uvek za tri koplja bolji od velike većine evropskih filmskih reditelja! Kultni Španac je ponovo u svom svetu igrarija svest-podsvest, ponovo među svojim „iščašenim” likovima i vrištavom koloritu, s tim što sada nudi jednu vrstu tragikomične horor-priče.
Glavni junak filma „Koža u kojoj živim” je plastični hirurg (Banderas), koji je postao specijalista za transplantaciju kože, pokušavajući da spase život svojoj voljenoj ženi koja je izgorela u saobraćajnoj nesreći. Posle njene smrti, nastavlja da vrši eksperimente u pokušaju da stvori i odneguje novu kožu koja bi bila pravi štit protiv svakog napada. U tim naučnim naporima potrebne su mu još samo tri stvari: da nema skrupula, da nađe saučesnika i ljudsko zamorče. To sa skrupulom za doktora nije problem, saučesnik mu postaje rođena majka, a ljudsko zamorče momak koji je silovao njegovu ćerku zbog čega je ona izvršila samoubistvo. I da bi sve bilo „a la Almodovar”, doktor će svojoj žrtvi promeniti pol, i od nesrećnog mladića načiniti prelepu ženu savršene kože! Sve ostalo prepuštam Almodovarovim obožavaocima u Srbiji, jer je film otkupljen i za prikazivanje u našoj zemlji („Sinears”)...
Među filmovima iz takmičarskog programa koji su osvojili simpatije u drugoj festivalskoj polovini, nalazi se i francuski spektakl „Artist” debitanta Mišela Hazanavisijusa, crno-beli nemi film (!), omaž holivudskim nemim filmovima s kraja 20-ih godina prošlog veka, Daglasu Ferbanksu i družini...
-----------------------------------------------------------------
Sarkozi na velikom, DSK na malim ekranima
Kan– Na aplauze je naišao francuski film „Osvajanje” Gzavijea Durinžera (van konkurencije), šaljiva polubiografska priča o pohodu na vlast sadašnjeg aktuelnog predsednika Francuske Nikole Sarkozija. Glavno težište filma je zapravo na tome da je Sarkozija, tokom njegovog „cunamija” na Francusku, ostavila prva žena Sesil, što mu je priredilo trajnu traumu, zbog koje je danas takav kakav jeste: „političar bez programa, ideologije i bez skrupula”.
Politički, Durinžerovo „Osvajanje”, kroz dramatizovanu fikciju, najviše se oslanja na antagonizam između Sarkozija i Širaka i njegovu političku borbu protiv stranačkog rivala Vilpena. Naravno, reč je ovde o filmu sa elementima farse, koji se u Kanu pojavljuje u veoma zanimljivom političkom trenutku za Francusku, kada je ova zemlja ozbiljno zagazila u libijski rat, kada je potresa veoma neprijatna afera i kada pariski „Mond” objavljuje naslove poput „Sarkozi– razlaz sa intelektualcima”...
Inače, afera Dominik Stros-Kan i dalje je jedna od najvažnijih čak i na festivalu. Na velikim plazma televizorima raspoređenim po festivalskoj palati, poslednjih dana se više emituju vesti o „aferi DSK”, nego trejleri iz filmova...
Dubravka Lakić
objavljeno: 20.05.2011.
