Izvor: Danas, 12.Apr.2016, 15:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije im fora
Gotovo svi prethodni vlastodršci bivali su od strane huliganskih i sličnih polupijanih grupa pozdravljani starim dobrim: "Spasi Srbiju i ubi se..." Pa onda "Slobodane", "Zorane", "Koštunice" ili "Borise" - već po periodima, zaslugama i ličnoj naklonosti. Nesvakidašnji incident u kome ćelavi navijač tokom uživo prenošenog prekida utakmice uleće pred kameru RTS i urla "Vučiću, pederu!" promenio je, međutim, obrazac opozicionog >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << skandiranja u Srba.
Pretpostavljam da će se razularene grupe oponenata Aleksandru Vučiću i dalje izražavati upravo na ovaj način, do kraja njegovog administriranja Srbijom - ma koliko dugo to moglo da traje. A trajaće, očigledno, podosta.
Pre nego što se pozabavimo ispadom surduličkih socijalista, trebalo bi fenomenološki razmotriti pomenutu parolu, u svetlu njene vrtoglavo stečene popularnosti:
Odvija se meč (visokog rizika) Srbija - Albanija, dron je uleteo na teren, Stefan Mitrović dohvatio i sa kanapa skinuo velikoalbansku zastavu, dolazi do otimanja, do tuče i do opšteg meteža. Situacija ozbiljna, dramatična, utakmica prekinuta. Predrag Strajnić vodi intervju sa Ivicom Kraljem. Izvesni Igor Mikić iz Žarkova (navodni član SRS) iskače pred TV kameru i... ulazi u istoriju.
Mikićev istup predstavljao je šlag na torti, potpuno neočekivan incident koji se događa u okviru većeg, ozbiljnijeg, isto toliko neočekivanog incidenta. Krajnje fantazmagorično, zapanjujuće i - uz Strajnićevo zabezeknuto negodovanje - urnebesno smešno iskustvo. Navijači su, naravno, i pre pomenutog događaja umeli da uzvikuju "Vučiću, pederu!" Svako a posteriori podsećanje na ovu parolu, međutim, nosi nezaboravan (najgledanijim TV prenosom ovekovečen) pečat apsurdne komike i naciji svojstvenog inata. Pretpostavimo li da upravo Vučić stoji iza najvećeg dela negativnih kampanja u Srbiji, Mikićev incident možemo doživeti i kao Božje otkrovenje, vraćanje karmičkog duga, zadovoljenje kosmičke pravde.
Nedavno skandiranje surduličkih socijalista, znači, moramo posmatrati iz ovde predočene perspektive metatekstualnosti. Mladi ljudi, puni energije - jasni, čvrsti, odlučni, kao, uostalom, i svi socijalisti - putovali su ceo dan u nekom zagušljivom autobusu. Treba se izboriti s dosadom i klaustofobijom drumskog prevoza. Nije teško zamisliti gajbu piva ili flašu rakije koja kruži od ruke do ruke. Onda izlazak na svež vazduh, pred najveću halu u državi, u srcu dvomilionske prestonice. Iznenadan prodor kiseonika u pluća i alkoholom intoksiniranu krv, zaglušujuća muzika trubača, potreba da se obeleži trenutak, da se oseti život, da se ostane mladim i buntovnim, da se uradi nešto nepromišljeno i kontroverzno...
Orkestrirana provokacija, patološka želja za ponižavanjem jačeg koalicionog partnera ili zakasnela potreba za adolescentskim samodokazivanjem? "Pitanje svih pitanja" - rekao bi, verovatno, Koštunica. Vučić nam se, međutim, pokunjio.
