Izvor: Politika, 31.Okt.2015, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko će vladati svetskim morima
Kako vreme odmiče kineske vlasti sa sve većim nestrpljenjem iščekuju promenu snaga u svom dvorištu. To nikako ne znači da Kinezi imaju vojno i ekonomski doraslog parnjaka među komšijama. Pre će biti da ostalo „društvo iz kraja” na svojoj strani ima najjačeg saveznika što mrsi planove Pekinga.
U Kini su se ove nedelje upalile lampice upozorenja kada je američki vojni razarač prošao blizu spornih oblasti u Južnom kineskom moru, što su partijski organi ocenili kao pretnju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za suverenitet zemlje. Jedan kineski admiral je u poruci američkom kolegi ocenio da, ako se ovakvi incidenti ponove, oni mogu da prouzrokuju ratnu iskru.
DVE STRANE NOVČIĆA: Američka akcija nije bila iznenađenje. Najave su se već neko vreme mogle pronaći i u zapadnoj štampi, a njihova zajednička poruka mogla bi biti da Vašington želi da opipa puls pomorske moći Pekinga. SAD su se u pogledu spora Kine i suseda u Južnom kineskom moru opredelile za politiku nezauzimanja otvorenog stava, ali insistiraju na tome da bi zadovoljenje pravde trebalo potražiti kroz pregovore i međunarodnu arbitražu. Nekako simultano sa američkom „ekskurzijom” Stalni arbitražni sud u Hagu se proglasio nadležnim za spor u Južnom kineskom moru koji su Filipini pokrenuli protiv Kine. Peking je odbio sa učestvuje u procesu, ali je zbog poteza suda prvu rundu teško uknjižiti kao poen za njega.
Kineska odluka da osnaži pomorsko prisustvo onespokojava Ameriku. Mnogi se slažu da je za američku seperiornost u međunarodnim odnosima mnogo veća opasnost Kina negoli Moskva. Nadigravanje sa Rusijom u Ukrajini i Siriji, kao i ovo sa Kinom u Aziji u suštini su dve strane istog novčića.
Peking je u maju usvojio vojni dokument kojim mnogo veći značaj pridaje mornarici, što je kraj doktrine po kojoj tradicionalno primat daje kopnenim snagama. Među ciljevima, koje je po svoj prilici postavila, kineska armija će nastojati da zaštiti vitalne ekonomske pomorske puteve, da uspostavi dominantno prisustvo u Južnom i Istočnom kineskom moru, kao i da stekne mogućnost da interveniše bilo gde kad proceni da su njeni interesi ugroženi.
Ni Pentagon nije sedeo skrštenih ruku. U avgustu je predstavljena nova Pomorska bezbednosna strategija za region Azije i Pacifika u kojoj su naglašeni aspekti zaštite slobode na morima, promovisanja poštovanja međunarodnih prava i zakona. Ipak, ispod oblandi ispoliranog diplomatskog jezika poruka je jasna: Amerika je jedina vojna i pomorska sila u regionu i ne libi se da to svima stavi do znanja.
Još od Drugog svetskog rata američka pomorska nadmoć je samo jednom, i to nakratko, dovedena u pitanje. Sovjeti su, naime, sedamdesetih godina prošlog veka izgradili impresivnu flotu, ali je i to bilo kratkog daha. Slično je i sa Kinom – ukupan vojni budžet države nešto je viši od američkog budžeta samo za mornaricu. No, to nije razlog da iskusni stratezi u Pentagonu, i pored očigledne superiornosti, ne propuste da registruju svako pa i najmanje podizanje glave u regionu.
Tragove preventivnog obuzdavanja Kine valja prepoznati u pomorskoj vežbi „Malabar” u Bengalskom zalivu čiji su, od 1992. godine, stalni učesnici SAD i Indija. Od pre nekoliko dana nova stalna članica ovih vojnih manevara postao je – Japan.
NOVA REALNOST U TROUGLU: Bez obzira na to da li se gleda iz Vašingtona, Pekinga ili Londona, teško je oteti se utisku da je pompezna poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Velikoj Britaniji označila važan geopolitički obrt. „Najcrveniji od svih crvenih tepiha” koji je najodaniji američki saveznik rasprostro za najvećeg rivala SAD izazvao je mnogo podozrenja u Vašingtonu. Niko nije vičan pompi i raskoši kao britanska kraljevska porodica, niti bi ikome takav tretman bolje došao za prilike kod kuće do li lideru komunističkog džina. Reklo bi se „vin-vin” situacija, svi zadovoljni. Element koji nedostaje da bi jednačina bila savršena jeste zeleno svetlo Vašingtona. Na meniju na svečanom banketu koji je u Sijevu čast u Bakingemskoj palati priredila kraljica nedostajala je samo porcija gorkih zalogaja za Kineze – ljudska prava i preispitivanje kineskog dejstvovanja u regionalnim vodama. Odluka Londona da se u komunikaciji sa Pekingom striktno drži poslovnih tema i na sve načine insistira na lansiranju „zlatne ere” u odnosima dve imperije – stare i nove – naljutila je tradicionalne saveznike preko Atlantika.
Britanci su sumnjičavost Amerikanaca, ali i Japanaca i Nemaca, prvi put pobudili kada su, suprotno odluci grupe najrazvijenijih svetskih ekonomija G-7, odlučili da se priključe Azijskoj banci za investicije u infrastrukturi. Ponašanje ni po čemu nalik onome koje je zlatno doba doživelo za vreme Tonija Blera kojem je servilno ponašanje prema Beloj kući pribavilo posprdnu etiketu Bušove pudlice. Novu realnost je možda najbolje uhvatio karikaturista „Njujork tajmsa” nacrtavši engleskog buldoga koji se otrgao sa uzice Ujka Sema i sada šeni pred kineskim mandarinom koji mu dobacuje krekere.
Pogledaj vesti o: Incident
