Izvor: GameInfusion.net, 07.Jul.2012, 19:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Spec Ops The Line: Moderna pucačina koja se igra zbog priče i grafike

Znate kako se kaže za porniće da priča samo služi da veže scene između, pa je zato ona uglavnom apsolutno glupa. Isto je i za mnoge, pogotovo akcione, igre.

Međutim, Spec Ops: The Line, pucačina iz trećeg lica sa mehanikom zaklona smeštena u postapokaliptični Dubai, nije takva igra. Ovde cut scene nemaju zadatak samo da povežu akciju između. Priča nije podređena gameplay-u, već ona daje odličan povod da nastavite da igrate, pa čak i da progledate kroz prste akciji koja pati od loših komandi, linearnosti i manjka kreativnosti.
 


Spec Ops The Line igrače vodi u Dubai, posle ogromne katastrofe koja je nekada bogati moderni grad pretvorila u urbanu pustinju, spoj peska i “novih ruševina”.

Pogađate, okruženje i atmosfera su jača strana igre: ovakva vizija Dubajija, sa staklenim zgradama koje vire iz peska i razbucanim megalomanskim hotelima, gde se masovne grobnice smenjuju sa raskošnim dvoranama, predstavlja jedno elitno i originalno ratovalište, zanimljivo osveženje posle sto puta prežvakanih jednih te istih arena u novijim pucačinama.

Igra prati protagonistu Martina Walkera, vođu elitnog Delta tima, koji sa još dvojicom saboraca odlazi u Dubai, kako bi pronašli pukovnika Konrada i njegov izgubljeni 33. bataljon i druge preživele.


 
Naime, Dubai je ranije pogođen peščanim olujama kataklizmičnih razmera, tako da je uništen i napušten, te proglašen od strane UAE ničijom zemljom. Negde u vreme katastrofe 33. bataljon pukovnika Konrada povlačio se iz Afganistana i dobrovoljno je otišao u Dubai, kako bi spasio preživele. Ceo bataljon je nestao i dugo se ništa nije čulo, ali je misteriozna transmisija naterala američku vojsku da pošalje Delte.

Međutim, ne prolazi puno a Walker i kompanija saznaju da je u gradu i CIA, koja bez znanja vojske SAD sprovodi svoju operaciju, ali i da ima dosta preživelih, podeljenih u različite frakcije. Među njima su i vojncii 33. bataljona, a misterija vezana za Konrada i njegove vojnike postaje sve zanimljivija i dublja, kako napredujete kroz igru.

Da ne bi ništa spoilerovali, rećićemo samo da igra počinje kao tipičan akcioni naslov sa stereotipnim likovima, ali da ubrzo priča postaje mračna i duhu “Apokalipse danas”. Brojni užasi rata i ludila koje likovi sreću tokom igre ostaviće duboke mentalne posledice, a animacija izraza lica je dovoljno dobra da sjajno prati psihičku transformaciju kroz koju će delte proći tokom trajanje solo kampanje.

Tako Spec Ops The Line uspeva da postigne ono što pucačine obično ne rade: daje smisao nasilju i tera igrače na razmišljanje. Priča je dovoljno intigranta da će igrače voljne da je prate držati zakovanim uz ekrane: prepuna je misterije i teških moralnih odluka (koje nemaju posledice na igru, ali imaju na mentalnu dispoziciju vašeg lika i vas samih). Na kraju, biraćete između čak četiri moguća epiloga.
 


Na žalost, priča i grafika nisu dovoljni da bi igra bila kompletna: u departmanu akcije stvari ne funkcionišu dovoljno dobro.

Spec Ops The Line se trudi da modifikuje osnovnu cover-based akciju uvođenjem elemenata kao što je zaslepljenost sunčevim zracima, peskom i sl. Ovi dodaci zaista donose dozu osveženja, ali se čini da su se developeri okozili od truda da naprave nešto što odskače, ali da je na kraju igra samo puka imitacija uspešnijih naslova.

Dobro je što, tokom akcije, gotovo nikada niste ušuškani iza zaklona: protivnici često mogu da pronađu dobar ugao da bi vas naterali da ga napustite. Akcija ima vertikalni karakter, pa je čest slučaj da vas jednostavno neko gađa sa visine, iz povoljnije pozicije. Tu su i ludi melee specijalci, koje ćete teško upucati, a kada vam se približe, moražete da napustite zaklon.

Iako sve ovo lepo zvuči u teoriji, neke stvari jednostavno ne rade kako treba: pre svih, kontrolna šema je loše rešena. Vaš lik će imati običaj da se lepi za zaklon kada to ne želite, umeće da se zaglavi kada ga napušta, prilikom pokušaja da se bolje pozicionira, a mapiranje melee udarca na isti taster gde se objekti ujedno i preskaču stvari čini još gorim.

Igra ume da bude izazovna, a protivnici da deluju organizovano, ali gomila sitnih gluposti upropašćava doživljaj: npr. može se desiti da vaš protivnik bude vidljiv iznad ili sa strane zaklona, ali nećete moći da ga upucate, kao da je zaklonjen u celosti. Ovavke stvari se ne dešavaju preterano često, kada se posmatatraju pojedinačno, ali postoji gomila različitih gluposti, a kada se sve to sabere bitno umanjuje zabavu tokom vatrenih okršaja.
 


Na sreću, oni su ipak izazovni, saborci su pametni i mogu vam lako spasiti život a sistem izdavanja komandi je jednostavan i funkcionalan. Zato je svaki okršaj Spec Ops The Line na klackalici između problematičnog i atraktivnog, nekada prevlada jedna, a nekad druga osobina.

Elementi iz okruženja, poput peska, mogu dodatno pomoći, kada se upotrebe u pravo vreme: na primer možete da pucate u staklo kako bi oslobodili pesak ili u veliki akvarijum kako bi poplavili protivnike. Tu su i lusteri, slabe tačke na ruševinama i sl.

AI protivnika je takođe varljiv, ali je pretežno dobar. užasno su precizni i ubojiti, kada ste van zaklona, ali posle nekog vremena uspevaju i da pronađu način da vam “razbiju štek”. Oni pokrivaju jedni druge kada se kreću ka zaklonu i pozicioniraju se u skladu sa vašim promenama položaja. Šteta je samo što je igra suviše linearna, pa arene za borbu nisu dovoljno otvorene za kreativniji gameplay.

Što se multiplayera tiče, on je tu reda radi. Iako imitira koncept modernih multiplayer pucačina Spec Ops The Line online nije zabavan koliko offline. Šteta je što nema kooperativnog moda, koji je logičniji i poželjniji od klasičnog multiplayera, gde je konkurencija ionako ogromna.

Nastavak na GameInfusion.net...