Izvor: GameInfusion.net, 19.Okt.2010, 17:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

MoH opis: Whack-a-Taliban propaganda

Nadrkani likovi, koji se stručno označavaju kao serious motherfuckers, voze se noću na terenskim četvorotočkašima po Afganistanu, a jedan od njih je toliko cool da nosi naočare za sunce, čak i po mesečini. Ne, to nisu Expandables, među njima nije ni Čak Noris, oni su elitni operativci Tier-1, koji uživaju u svom poslu. Po nekad, oni neće upucati protivnika, već će mu prerezati grljkan: baš kao Talibani. Čak su i obučeni kao oni. Ove muškarčine se međusobno podupiru, ni krivi >> Pročitaj celu vest na sajtu GameInfusion.net << ni dužni, mehanikom koju Danger Close studio naziva Buddy boost! Ako se osvrnemo na kontroverze koje su propratile lansiranje ove pucačine, možemo savetovati, verovatno sa zakašnjenjem, dežurnim uvek-zgroženim moralistima, da su svojoj argumentaciji mogli da dodaju i činjenicu da Buddy boost zvuči nekako gej...

Tu su i klasični rendžeri, heroji nacije koji nikada ne ostavljaju svoju braću iza sebe. Oni najbolje znaju stanje na terenu i zašto su tu. Zato, kada im neki korumpirani političar naređuje nešto što nije časno i kako ne treba da bude, oni će odbiti naređenje. Njihova omiljena disciplina je ubijanje low IQ Talibana, koji se bezumno, sa vrha brda kotrljaju u zasluženu smrt. Šačica super treniranih nadljudi razvaliće guzove hiljadama, jer će artiljerija i avijacija uvek kasniti. Svaka misija krenuće naopako, ali su oni toliki profesionalci da će uvek pronaći rešenje i preživeće. Naravno, u Afganistanu nema civila, svaka kućica je ili prazna ili prepuna Talibana. Brda su krcata ovim maloumnim pokretnim metama, koji invaziju na Afganistan čine zabavom za celu porodicu. Da li ih tamanite iz helihoptera, ili obeležavate mete za artiljeriju, nebitno je: jednostavan interfejs vaš posao će spojiti sa zadovoljstvom, dok sve više razvijate kompleks boga. Medal of Honor je bolesna igra.


"Medal of Honor pati od ozbiljne dezorijentisanosti: ovo ostvarenje traži sebe kroz svoje trajanje, ali se nikako ne nalazi. Da li je Danger Close želeo da napravi simulaciju ili ratni spektakl? Toliko predstavljani i izvikani specijalni savetnici sa skremblovanim licima pobrinuli su se da kretanje i komunikacija bude realna, ali mi smo, od svega, videli samo verodostojno upadanje u kuće."

Ovo ostvarenje je tipičan primer ratne propagande. Da su u periodu drugog svetskog rata postojale video-igre, nismo ni svesni koliko bi bilo ovakvih Whack-a-Hitler verzija. Ostvarenje koje je pred nama je upravo takav naslov: većina Talibana biće zakucana za svoj cover. Kretaće se samo oni kojima je Danger Close to dozvolio. Kada se zaklanjaju, glava će im se, radi što ugodnijeg headshot-a, po pravilu, uvek videti. U retkim urbanijim uslovima lomiće se samo ono staklo koje je za to predodređeno. Svetlo će te gasiti samo kada razvojni tim to želi: da bi ste, poput pravednog anđela smrti, doneli neprijatelju olovne poklone. Protivnici će tada pucati nasumično u svim pravcima, ali, pošto je neko ugasio svetlo, sa čulom vida, na spavanje će otići i razum: samo neće biti paljbe u pravcu jedinog ulaza, odakle vi dolazite. Ujka Sem vas čuav. Međutim, kada igrač pokuša da se "napravi pametan" i samoinicijativno, tamo gde to nije skriptovano, pokuša da upuca sijalicu, shvatiće da je ona od neprobojnog materijala.

Medal of Honor pati od ozbiljne dezorijentisanosti: ovo ostvarenje traži sebe kroz svoje trajanje, ali se nikako ne nalazi. Da li je Danger Close želeo da napravi simulaciju ili ratni spektakl? Toliko predstavljani i izvikani specijalni savetnici sa skremblovanim licima pobrinuli su se da kretanje i komunikacija bude realna, ali mi smo, od svega, videli samo verodostojno upadanje u kuće i pravilno pokrivanje svih uglova. Ostalo je nerealnije od pomenutog filma Expendables. Sve u Medal of Honor-u je imitacija, poput stealth misija sa štosevima viđenim u Call of Duty serijalu (Modern Warfare) i igri Bad Company 2. Ovaj naslov ne donosi, ništa novo, već samo predstavlja lošu kopiju. Na primer, narativni pristup, koji uključuje žongliranje različitih likova i događaja, kako bi igrači dobili kompletnu sliku vezanu za neki važan događaj, preslikan je od Infinity Ward-a.



"Nejasno je kako izdavaču, koji inače čvrsto kontroliše svoje razvojne timove, nije palo na pamet da "Dajsovci" neće imati motivaciju da prave sami sebi konkurenciju. Oni, jednostasno, nisu bili motivisani i rutinski su uradili posao."


Ipak, postoji jedna bitna razlika. Najpre, i Bad Company 2 i Modern Warfare 2 imaju spektakularniju i važniju fabulu. Amerika je ugrožena, invazija je na pomolu, ili se već dešava. Svet je na pragu svetskog rata. Osećaj hitnosti, intrige, bobre centara moći i svi drugi elementi važni za kvalitetnu sadržajnu osnovu su tu. S druge strane, u MoH-u, nemate pojma što ste tamo, sve je vezano za jednu, u krajnoj liniji, monotonu lokaciju, i predodređeni ste pobednik. Ne postoji veliki ulog i motivacija, a po samoj mehanici pucanja MoH nije dovoljno zanimljiv da bi držao pažnju. U ovom slučaju kratka kampanja ide u prilog ovom naslovu.

Druga važna stvar kod ovakvih pucačina je postojanje osećaja velikog sveta. Iako je ovaj naslov veoma linearan, baš kao i glavna konkurencija, Call of Duty i Bad Company uspevaju da stvore utisak slobode. Igrajući ta ostvarenja imali smo utisak da se mnogo toga dešava i mimo nas, a i sloboda kretanja bila je veća. Medal of Honor vas smešta u ulicu ili klisuru, gde jedva da imate prostora da idete levo ili desno. Samo se napreduje u jednom pravcu, nema prostora za taktiziranje, obilaženje protivnika, ili za ulaženje u zgrade i penjanje na spratove, kako bi se povećala preglednost. Kada se tome doda i izostanak destruktabilnosti objekata, mora se konstatovati da je Medal of Honor zaista veliko razočarenje.


"Nadrkani likovi, koji se stručno označavaju kao serious motherfuckers, voze se noću na terenskim četvorotočkašima po Afganistanu, a jedan od njih je toliko cool da nosi naočare za sunce, čak i po mesečini."

Ni multiplayer komponenta nije dovoljno dobra, ali je ipak bolja i zanimljivija. Nju nije razvijao Danger Close. Ovaj posao Electronic Arts posvetio je razvojnom timu DICE, majstorima multiplayer igara (Battlefield), koji su ovu komponentu razvili koristeći svoj Frostbite egine. Međutim, nejasno je kako izdavaču, koji inače čvrsto kontroliše svoje razvojne timove, nije palo na pamet da "Dajsovci" neće imati motivaciju da prave sami sebi konkurenciju. Oni, jednostasno, nisu bili motivisani i rutinski su uradili posao. Svi modovi, sem, donekle, Combat Mission-a, imaju nezanimljive i jednostavne mape, koje su žive samo u centralnom delu. Pomenuti mod, koji predstavlja izuzetak, zahteva komunikaciju i koordinaciju, jer je baziran na zadacima.

Zbog razlika u engine-u i mehanici, kampanja i multiplayer dovode do utiska da u jednom paketu dolaze dve igre. Na primer, lean postoji u solo iskustvu, dok ga nema u komponenti za više igrača. Osećaj pucanja, trzaj i sve drugo, u potpunosti se razlikuje. Iako se progresija bazira na iskustvenim poenima, sve je suviše default da bi bilo posebno izazovno i napeto. Dok solo mod podseća na zabavni park sa tematikom rata, sa svim stereotipima, multiplayer je neuspešni miks dve uspešne formule. Ova igra nije trebala da bude predmet kontroverzi ovakve prirode: reč je o propagandom oružiju koje republikanci trebaju da veličaju, a ne kritikuju. Sa Medal of Honor-om sve je obrnuto: liberali su na njenoj strani, a ne bi trebali da budu...

OCENA: 72

Igru Medal of Honor ustupio nam je ovlašćeni distributer izdavača Electronic Arts za Srbiju, kompanija Extreme CC.

Nastavak na GameInfusion.net...