Izvor: Politika, 25.Sep.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zid ćutanja krije tajnu o ubistvu braće Bitići
U policiji se zna ko su šestorica koja su izvršila ovo kriminalno delo, ali je problem u tome što niko ne želi da svedoči
Ubice braće Bitići izmakle su sudskom procesu i pravdi zbog zavere ćutanja u policiji, stav je Tužilaštva za ratne zločine. I pored toga što u MUP-u gotovo i da nije tajna ko je pucao u potiljak trojici Amerikanaca albanskog porekla, od konkretnih dokaza nema ni traga.
Tužilaštvo za ratne zločine ima informacije o šestorici počinilaca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovog zločina, od kojih su četvorica bila direktni egzekutori. Neki od njih su u zatvoru zbog drugih zločina. Međutim, kako naterati njihove kolege da svedoče o zločinu koji se dogodio 9. jula 1999. godine, u bazi SAJ u Petrovom Selu – problem je koji tužilaštvo godinama pokušava da reši.
Sudsko veće pre nekoliko dana oslobodilo je optužbi Sretena Popovića i Miloša Stojanovića, pripadnike Žandarmerije, koji su odgovarali za onemogućavanje prava na pravično suđenje, a tužilaštvo je najavilo žalbu na presudu.
U međuvremenu, predmet „Bitići” još je veoma aktuelan u Americi. FBI, nezavisno od rada naših istražitelja, ima otvorenu istragu i rešava slučaj kada god bilo gde na svetu strada neki Amerikanac. Upravo ta činjenica mogla bi da prouzrokuje nove probleme u odnosima Srbije i Amerike. Ta država mogla bi da insistira na postupku protiv naših građana, za koje posumnja da su umešani u ubistvo braće Bitići, slično kao i u slučaju Miladina Kovačevića, optuženog za teško prebijanje Amerikanca Brajana Stajnhauera.
Sa pokušajima probijanja zida ćutanja počelo se u procesu protiv sporednih učesnika ovog zločina, Popovića i Stojanovića, u novembru 2006 godine. Već se na početku suđenja moglo naslutiti da priznanja na sudu neće biti. „Moje ruke nisu ubile braću Bitići”, rekao je tada Sreten Popović. Na pitanje tužioca Dragoljuba Stankovića: „Čije ruke jesu?”, Popović je rekao: „Moje nisu.”
Popović je ispričao da je braću Bitići smestio u bazu u Petrovom Selu po naređenju Vlastimira Đorđevića, tadašnjeg načelnika Javne bezbednosti, i kasnije ih predao drugim policajcima koji su došli po njih. Svedočeći preko video-linka iz Haga, Đorđević je ovu priču potvrdio rekavši da je on dobio naređenje od Vlajka Stojiljkovića, tadašnjeg ministra policije. Iskazi svih drugih policajaca koji su svedočili o ovom zločinu podržali su verziju o nepoznatim policajcima koji su došli u Petrovo Selo i odveli braću Bitići. Njihova tela pronađena su 2001. godine, kada su tu nađene masovne grobnice.
Trojica braće, Ili (1974), Agron (1976) i Mehmed (1978) Bitići, poreklom iz Prizrena, rođeni u državi Ilinois u SAD, došli su na Kosovo kao pripadnici Atlantske brigade takozvane OVK, formirane u SAD. Na Kosovo su ušli iz Albanije bez vize. Uhapšeni su na graničnom prelazu u Merdarima, a sudija za prekršaje u Kuršumliji kaznio ih je sa 15 dana zatvora. Iz zatvora u Prokuplju izašli su 8. jula 1999. godine.
Upravnik zatvora Aleksandar Đorđević, po nalogu šefa prokupačke policije Milisava Vučkovića, braću Bitići predao je dvojici muškaraca u civilu, koji su se odvezli automobilom bez tablica.
Tužilaštvo za ratne zločine vodi još jednu istragu protiv načelnika SUP-a u Prokuplju Milenka Arsenijevića, koji je 8. jula na kolegijumu u MUP-u, na kojem je bio i Vlastimir Đorđević, saopštio da su braća Bitići u zatvoru u Prokuplju. Zatim je telefonirao nadležnima u zatvoru i najavio da će ljudi iz MUP-a preuzeti braću. Od koga je dobio takav nalog i ko je preuzeo braću Bitići, može samo da se pretpostavi.
Rukovodilac kampa u Petrovom Selu Goran Radosavljević Guri tvrdio je pred sudom da je u vreme događaja bio na godišnjem odmoru. Obrad Stevanović, pomoćnik tadašnjeg ministra policije, takođe ništa ne zna o zločinu. Obojica su bili na izricanju presude Popoviću i Stojanoviću.
U istrazi o zločinu nad braćom Bitići nije bio zaobiđen ni Milorad Ulemek Legija, komandant Jedinice za specijalne operacije, koji je tih dana dolazio u kamp više puta jer su pripadnici JSO-a tamo radili kao instruktori. Neki od njih kasnije su radili u Ulemekovom obezbeđenju. Ulemek je odbio da svedoči na sudu o slučaju „Bitići”.
Radomir Marković, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti, takođe je ispitivan u istrazi o ovom zločinu. Iako nije otkrio nikakav detalj koji bi rasvetlio slučaj, Marković je rekao da bi ubistvo braće Bitići bilo besmisleno, jer je njihovo zarobljavanje moglo da posluži za pregovore sa NATO-om.
Ironija čitavog slučaja je povod tadašnjeg dolaska braće Bitići s Kosova u Srbiju. Iako je nesporno da su braća bila u OVK, oni su, na dan kada su uhapšeni, u Srbiju došli sa prijateljem Srbinom. Reč je o čoveku koji je bio komšija njihove porodice u Prizrenu i koji je sa braćom Bitići njihovim automobilom pošao u Kraljevo da poseti sina u vojsci.
Dorotea Čarnić
[objavljeno: 26/09/2009]
.jpg)
