Izvor: Politika, 02.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Težak posao delilaca pravde
Za razliku od drugih država, u Srbiji ne postoji kontinuirano vrednovanje rada sudija
Vida Petrović-Škero, predsednica Vrhovnog suda, nedavno je upozorila najviše državne funkcionere na probleme u pravosuđu, gde su sudije zatrpane rastućim brojem predmeta, od njih se očekuju efikasnost i kvalitet, a izvršna vlast nije obezbedila neophodne uslove za rad. Posla je sve više, početak rada apelacionih i upravnog suda je odložen, nedostaju sredstva za komunalije, rad veštaka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << advokata po službenoj dužnosti. Dug za prva tri meseca je narastao na šest miliona evra.
Odgovor je ubrzo stigao od Zorana Stojkovića, ministra pravde, koji ne poriče loše materijalno stanje, ali naglašava i da se građani s pravom žale na duge postupke i neefikasno sudstvo. Iz medijske polemike ostao je upamćen ministrov zaključak da predsednica VSS zapravo brani nešto što se odbraniti ne može.
Kada dve osobe na visokim funkcijama u struci imaju tako oprečna gledišta, javnost ostaje u dilemi šta je u svemu tome istina. Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije, smatra da nije reč o sporu, već o različitom uglu gledanja na isti problem. Kaže da predsednica VSS govori sa stanovišta nekoga ko je svakodnevno uključen u sprovođenje Strategije reforme pravosuđa, a ministar sa aspekta "onog ko treba da obezbedi uslove za tu reformu, a ima problema da to obezbedi i najlakše mu je da se vrati na početnu tačku i kaže – sudstvo ne može da iznese reformu pravosuđa, jer je nagomilalo nerad.
Teze o smeni
– U Srbiji ima oko 2.400 sudija – kaže naša sagovornica. – Da bi neko postao sudija, sem završenog pravnog fakulteta i položenog pravosudnog ispita, treba da prođe obuku. Dakle, potrebna je praksa od najmanje pet godina kad je reč o opštinskom sudu, šest godina za trgovinski, a za okružni sud devet godina. Za sudiju Apelacionog, Upravnog i Višeg trgovinskog suda zanat se peče 11 godina, a za Vrhovni sud i 15 godina, i to teorijski, a praktično i mnogo više.
Teze o kompletnoj smeni, sem što su neracionalne, podstiču i nepoverenje građana u sudstvo. Uostalom, Strategija reforme pravosuđa doneta je baš zato što stanje nije dobro, a u njenom kreiranju Ministarstvo pravde imalo je vodeću reč, pa bi trebalo ono da se postara i da obezbedi uslove za reformu.
– Nije reč o platama – nastavlja sudija Boljević. – Daleko od toga da su dobre, jer, sem sudijskih koje su različite, počev od četrdesetak hiljada, plate svih 16.000 zaposlenih u pravosuđu su ispod republičkog proseka od 22.000 dinara, čak i stručnih saradnika, pravnika s položenim pravosudnim ispitom. U pitanju su uslovi rada koji su, bez obzira na visinu plate, takvi da posao ne može da bude završen ni vremenski ni u obimu kako bi ministar hteo, a kako bismo uostalom hteli i mi u sudstvu.
Od 2001. godine, broj predmeta u Višem trgovinskom sudu povećavao se svake godine za više od 10 odsto, a lane bio je za 40 odsto veći u odnosu na 2004. godinu. Broj sudija u tom sudu godinama je isti, a lane je sa 29 povećan za dvoje, što je je samo kap u moru, s obzirom na priliv predmeta. Na tu adresu stižu sve složeniji predmeti.
– U trgovinskom sudstvu se prelamaju sve najnovije ekonomske promene, menjaju se ključni zakoni koji su često međusobno oprečni. Sudije treba da ih uporede s ranijim, da prouče kako da ih primene. Kako to da postignu kad mesečno dobiju od 50 do 70 predmeta, a mesečna norma im je da reše 35 predmeta? Sudije inače rešavaju i po 40, 50, 60 predmeta. To je crnački rad koji ne dozvoljava da se sudija bavi bilo čim osim predmetima. U takvim uslovima nema vremena za upoznavanje sa propisima, za obuku, a pri takvom tempu niko ne može biti siguran da mu se nije potkrala neka greška – konstatuje predsednica Društva sudija.
Raste neažurnost
Broj predmeta se uvećava, a Vrhovni sud nedavno je dobio paket s više od 4.000 predmeta nasleđen od ukinutog vojnog pravosuđa i suda državne zajednice. Kada su 2004. godine promenjeni zakoni o parničnom, odnosno izvršnom postupku, ubrzali su postupanje u opštinskim sudovima koji sada završavaju veći broj predmeta, ali se istovremeno ogroman broj predmeta, kroz žalbeni postupak, preusmerava u drugostepene sudove.
Ako je nemoguće povećati broj sudija, smatra Dragana Boljević, mogle bi se privremeno angažovati penzionisane sudije ili povećati broj stručnih saradnika i administrativnih radnika, koji bi mogli da rasterete sudije značajnog dela posla. Društvo sudija se zalaže da se ustanovi sistem disciplinske odgovornosti sudija koji sada praktično i ne postoji, ali i da se odrede merila za vrednovanje sudijskog rada.
– Za razliku od drugih država u okruženju i Evropi, u Srbiji ne postoji kontinuirano vrednovanje rada sudija. Ocenjuju se samo u postupku napredovanja ili razrešenja. Ocena, pri tome, nije zasnovana na pouzdanim i uporedivim kriterijumima: najčešće se sve svodi na statističke podatke o broju rešenih predmeta. Prednost se daje brzini, a na štetu kvaliteta. Mišljenje o radu sudija u Srbiji izriče više različitih tela, bez međusobnog uticaja i usklađivanja – zaključuje sudija Boljević.
Marija Petrić
[objavljeno: 02.08.2006.]
