Izvor: Politika, 29.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šumanović za 100.000 evra
U privatnim zbirkama naših ljudi ima više vrednih slika nego u muzejima, tvrdi dugogodišnji kustos Nikola Kusovac. – Lopovi ne vole platna sa posvetom
Leto, vreme godišnjih odmora, jeste period kada ima više krađa nego obično, a, osim novca, na meti lopova često se nalaze i slike, ikone, stare knjige, predmeti od zlata i srebra, vredne skulpture... Oni koji žele brzu zaradu na umetničkim delima, prema podacima policije, najčešće obijaju crkve i manastire, ali i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stanove koji ponekad kriju prave dragocenosti. Tako je jedna starija Beograđanka u Gospodar Jovanovoj ulici nedavno ostala bez vrednih platna, koje je ona sama procenila na pedesetak hiljada evra. Ona nije ni sanjala da će dela Nikole Grahovca, kojima je ukrasila zidove sobe, privući lopove, pogotovo zato što su mnoge od tih slika imale posvetu. Ipak, platna sa posvetom nisu odneta. Nikola Kusovac, verovatno najupućeniji čovek u tržište umetnina kod nas, kaže da su "dugoprsti posetioci" sigurno znali da će posvete biti najbolji putokaz policiji da ih pronađe. Pa, što je sigurno, sigurno je...
Da li će i kada slike biti pronađene, policija ne želi da prognozira. U tom poslu svakako će im pomoći i to što će za nekoliko meseci dobiti priliku da formiraju bazu podataka ukradenih umetničkih predmeta, na način kako to rade međunarodne službe. Tako će ovdašnji podaci biti odmah upotrebljivi u svakom kraju sveta, a mogućnost da se brže otkriju lopovi biće svakako veća.
Ipak, pođe li neki ambiciozni lopov da kod naših ljubitelja umetnosti pokupi neko platno Van Goga, Sezana ili nekog drugog velikog slikara iz prošlih vekova, vratiće se – praznih ruku. Nikola Kusovac, dugogodišnji kustos, sasvim je siguran da dela tih velikih majstora slikarstva nema u kolekcijama naših ljudi, iako, uz smešak dodaje – to su slike koje vrede nekoliko desetina miliona dolara, a kada bi bile osigurane, zbog njih bi vredelo i stan zapaliti, a onda naplatiti osiguranje i živeti u blagostanju.
– U privatnim zbirkama naših ljudi, siguran sam u to, ima više vrednih slika nego u muzejima i tu dominiraju naši stari slikari. Pre svega Paja Jovanović, mada se mora imati u vidu da i platna Save Šumanovića postaju sve vrednija i na tržištu umetnina već premašuje sto hiljada evra. Kolekcija porodice Obradović, koju sam nedavno popisao, recimo, svakako spada u te vrednije – kaže Nikola Kusovac.
Kako se procenjuje vrednost slike?
– Presuđuje ime slikara, da li je reč o originalu... Imate primer našeg Paje Jovanovića koji je pravio deset replika od jedne slike. Smanji dimenzije, drugačije naslika. Recimo, do sada sam evidentirao desetak njegovih "Krunisanja cara Dušana". Popularna slika, pa su mu je tražili mnogi, on napravi svakome po jednu. Ona prva, originalna slika je, recimo, izlagana 1900. godine u Narodnom muzeju i na Pariskoj izložbi nagrađena je zlatnom medaljom. Replika vredi manje, ali za utvrđivanje vrednosti umetničkih dela dosta znači istorijat neke slike – podseća Kusovac.
Po njegovim rečima, često vrednost slike naglo skoči ako potiče iz neke poznate kolekcije. Recimo, ako je bila u kolekciji engleske kraljice. Dela Paje Jovanovića, po pravilu, kupuju naši ljudi, ali njegova slika "Ukrotitelj zmija" u Maroku je prodata za 117.000 funti, čak se ne zna kome. Prešla je iz jedne kolekcije u drugu, pa joj je to još dodalo na vrednosti. Prestižno je imati je, kao kada se prodaju kostimi Vivijen Li.
– Dodatnu vrednost slika stiče ako je izvorna, ako je dobila odlične kritike, nagrade. Međutim, onda se često događalo da zbog popularnosti slikar napravi ne samo repliku već i varijantu. Varijanta je kada slika sadrži isti motiv, ali ga umetnik vrlo slično obradi, promeni nekoliko detalja, tehnički ga drugačije reši. Kod Paje Jovanovića je to bilo ovako: uzme sličan motiv pa uradi gotovo fotografski sliku, a na drugoj se razmaše četkicom, pa se događa da varijanta bude bolja od onog originala – ističe Nikola Kusovac.
Slušajući ovog stručnjaka stičete utisak da velikim ljubiteljima slika stvarno nije lako. Dok utvrde šta su kupili, pa dok to sačuvaju... A tek lopovima, ne znaju šta da ukradu.
– I kopije vrede. Ako želite da imate dobru kopiju onda platite nekom od majstora koji sede u velikim muzejima sa svojim štafelajem. Kvadratni metar dobre kopije se naplaćuje oko 500-600 evra, ali mora da se naznači da je kopija i ko je kopirao. Najgore je kada kopiju proglasite originalom, pogotovo u malim muzejima u kakve spada i naš Narodni muzej. I kod naših suseda u muzejima ima dosta takvih kopija koje se izlažu kao originali, a često se ne zna da su kopije – upozorava naš iskusni sagovornik.
Svojevremeno, krajem 18. i početkom 19. veka, većina slikara sa ovih balkanskih prostora, od Grčke, Srbije, Rumunije, Bugarske, studirala je na Bečkoj likovnoj akademiji. Tamo su se studije završavale tako što su budući veliki slikari morali da naprave kopiju nekog dobrog flamanskog majstora. To su sada već stare slike, ima ih u tim malim muzejima i vrlo je teško prepoznati ih.
– Sa kolegom iz Narodne galerije u Pragu, vrlo dobrim stručnjakom za nizozemsko slikarstvo, gledao sam radove i odmah mi je za neke naše "originale" rekao da su to odlične kopije iz ranog 19. veka. Pred tom slikom se može uživati kao pred pravim komadom, ali je taj kolega znao gde je izložen original – pojašnjava dugogodišnji kustos.
Vratimo se krađama slika i crnom tržištu, šta se događa kada vredna slika bude ukradena?
– Prvo, da se razumemo, priča o naručenim krađama je priča za decu. Veliki kolekcionari ne kradu slike, oni ih kupuju, jer ih vole, sakupljaju ih kao dobru investiciju za budućnost. Retko ko bi kupio ukradeno vredno delo da mu stoji u podrumu. Ako je reč o savremenim slikarima, kolekcionari se druže se njima, pomažu im. Ali, dogodi li se krađa, svi podaci i fotografije slika daju se policiji koja onda radi svoj posao, raspituje se kod upućenih, gleda u galerijama. Evo kako sam ja jednom otkrio krađu. Dođe kod mene neki čovek, kaže ima slike Paje Jovanovića i pita da li bih pogledao, procenio. Pokaže mi portret Soje, unuke njegovog brata, čuvene rediteljke. Znao sam da je ta slika vlasništvo muzeja u Zrenjaninu. Pogledam i zamolim da malo sačeka da proverim, jer imam popis slika. Doduše, razlikovale su se dimenzije slika, ali pošto sam znao da je Paja radio po više replika, morao sam da okrenem telefon zrenjaninskog muzeja, koleginica odande zavapi: "Jao, to nam je ukradeno prošle godine". Kažem onom čoveku da je slika ukradena, on kaže od koga je kupio. Slika je, naravno, vraćena u muzej – seća se Nikola Kusovac.
Ovaj vrsni poznavalac stanja na tržištu umetničkih slika pominje doduše davnašnji primer nekog lopova koji je u krađu pošao po narudžbini. I kradljivac i naručilac dobili su istu kaznu zatvora.
--------------------------------------------------------------------------
Muzeji na meti
Iz Muzeja u Aranđelovcu, marta 2001. godine, ukradeno je petnaest slika Paje Jovanovića. Slike su pronađene nakon tri godine.
U 2004. je bilo 29 teških krađa i ukradeno je 51 umetničko delo.
U 2005. ukradene su 44 slike, a početkom 2006. godine iz novosadskog muzeja ukradene su slike vredne nekoliko miliona evra: Rembrantov "Portret oca", Rubensov "Seneka", slika Pjera Frančeska Mola i delo nepoznatog nemačko-holandskog autora.
--------------------------------------------------------------------------
I mobilnim telefonom protiv lopova
Zahvaljujući tehnici danas svako ko misli da poseduje nešto vredno lako može da napravi neku vrstu fotodokumentacije, savetuje Nikola Kusovac. Dovoljno je snimiti sliku, čak i telefonom koji ima kameru, uzeti mere slike u ramu i pribeležiti ostale podatke. Može i ceo zid da se snimi – fototehnika je toliko uznapredovala da kasnije sa jednog snimka može da se izvuče detalj sa celog zida. Takva dokumentacija bi policiji mnogo značila u slučaju krađe.
"Jedan od najsigurnijih načina da se vlasnici vrednih umetničkih dela uvere da zaista imaju ono što zavređuje pažnju jeste da osiguraju to što imaju. Osiguravajuća društva sada angažuju vrlo dobre stručnjake, jer je nekada bilo slučajeva da klijenti prijave milionske vrednosti pa zapale stan, jer im se isplati da aranžiraju pljačku. Kada stručnjak pogleda slike i umetnička dela u stanu on kaže koliko to vredi, na koliku sumu se imovina osigurava. U slučaju krađe policija onda tačno zna za čim se traga", uverava Nikola Kusovac.
--------------------------------------------------------------------------
Najviše pohara u crkvama
U policiji, tačnije u Odseku za suzbijanje krijumčarenja kulturnih dobara, koji je u sastavu Odeljenja za suzbijanje organizovanog opšteg kriminala, krađe slika po stanovima vode u evidenciji zajedno sa drugim sličnim krađama. Brojke kažu da je 2005. godine (nema novijih podataka) zabeleženo pet krađa u muzejima, 17 u crkvama i manastirima i 11 krađa u stanovima. Na spisku ukradenih odmah iza slika i ikona su stare knjige, predmeti od zlata i srebra, kao i vredne skulpture.
Kada se konstatuje nestanak umetničkih dela, lokalne policijske stanice se time bave. U centralnom registru ostaju podaci, raspisuje se poternica, obaveštava Interpol, šalju fotografije onoga što je nestalo sa svim pratećim podacima.
– Ne može se govoriti o rokovima, kada je šta nađeno ili kada ćemo nešto otkriti. Svako ukradeno umetničko delo je zadatak "za sutra" ili za nekoliko godina. Letnji period je vreme kada ima više krađa, upada u stanove kada nema nikoga, mada bude i težih razbojništava, kada lopovi ulaze usred dana, čak i dok su tu ukućani, pa ih muče, ucenjuju da bi došli do nečeg vrednog – kažu u Odseku za suzbijanje krijumčarenja kulturnih dobara.
Rajna Popović
[objavljeno: 29.08.2007.]
.jpg)
