Izvor: Politika, 17.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smrtna kazna između emocija i politike
Iako posle najtežih zločina mnogi požele egzekuciju izvršilaca, povratak streljačkog voda u domaće pravo zaustavio bi međunarodne integracije zemlje
– Rizikujući da me neko optuži za nepoštovanje evropskih vrednosti, moram da kažem da mi je žao što u našem zakonodavstvu nema smrtne kazne. Samo takva, najstroža kazna, primerena je ovom zločinu i posledicama koje je taj zločin ostavio na Srbiju – izjavila je potpredsednica G17 plus Ivana Dulić-Marković na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dan izricanja presude prvostepeno osuđenima za atentat na premijera Zorana Đinđića. Pre nje, uvođenje smrtne kazne javno su tražili i predstavnici Demohrišćanske stranke Srbije u vreme trajanja akcije "Sablja".
Na sličan način, emotivno, u neformalnim razgovorima su reagovali i mnogobrojni građani Srbije povodom nedavno donetih presuda za svirepa ubistva trogodišnje Katarine Janković u Zvezdarskoj šumi u Beogradu i trinaestogodišnje Tamare Ivanović u Batajnici.
Mada su izvršioci ovih zločina osuđeni na po 40 godina zatvora, mnogi su javno ili u sebi poželeli angažovanje streljačkog voda. Tako su mislili i pripadnici ultranacionalističkog pokreta "Obraz", koji u svom proglasu upućenom javnosti pod naslovom "Zahtevamo smrtnu kaznu" smatraju da teški slučajevi silovanja i pedofilije koji potresaju srpsku javnost svedoče o krahu dosadašnjeg načina kažnjavanja zločinaca, budući da "nedopustivo blage kazne samo podstiču bujanje svih vidova izopačenosti".
– Pokazalo se upravo suprotno, da smrtna kazna u zemljama čiji je zakoni poznaju nije dovela do smanjenja broja ovako teških zločina. Smrtna kazna jednostavno nije preventivna mera – rekao je za "Politiku" sociolog Ratko Božović. On smatra da je shvatanje da je surovom zločincu najbolje presuditi na ništa manje surov način odraz stanja u našem društvu.
– Većina ljudi misli da u Srbiji danas vlada zakon nasilja. Imamo strašnu situaciju kada građani unapred veruju da neka ubistva nikada neće biti razrešena, da ne pominjemo zločine u koje je država bila direktno umešana. Vapaj za uvođenjem smrtne kazne u stvari predstavlja nespremnost društva da se suoči sa uzrocima zločina – kazao je Božović, ne negirajući činjenicu da postoje ljudi koji su tako zgrešili da se za njih nijedna kazna ne čini pravičnom.
– Ipak, država mora pojedincu da ostavi pravo da eventualno umre kao ispravan čovek, jer uvek postoji mogućnost da se on preobrati i iskreno pokaje zbog svojih nedela. Naravno, tu je i rizik od osude nevinog – rekao je on. Ovome ide u prilog činjenica da su od 1973. godine 123 američka osuđenika na smrt pomilovana jer su se pojavili dokazi o njihovoj nevinosti.
U svetu se trenutno smrtna kazna izvršava u 74 zemlje. Smrtnu kaznu ne primenjuje cela Evropa, sa izuzetkom Belorusije, zatim Australija, Kanada i Novi Zeland, dok u SAD ovu kaznu poznaje zakonodavstvo 38 država. Čak u 26 američkih država smrtnu kaznu je do 2005. godine bilo moguće izvršiti i nad mentalno zaostalom osobom, pa i zločincima koji su svoja nedela počinili kao maloletnici. Danas se smrtne kazne najčešće izvršavaju odrubljivanjem glave u Saudijskoj Arabiji i Iraku, električnom stolicom i smrtonosnom injekcijom u SAD, vešanjem u Egiptu, Iranu, Japanu, Pakistanu, Singapuru, streljanjem u Belorusiji, Kini, Somaliji, Tajvanu, Uzbekistanu, Vijetnamu, dok se u Avganistanu donedavno primenjivalo kamenovanje.
Kao i u starom Rimu ili srednjovekovnoj Francuskoj, gde je javno izvršenje smrtne kazne podrazumevalo i predstavu za mase, egzekucije i danas pobuđuju veliko interesovanje javnosti. Umesto nekadašnjeg okupljanja znatiželjnika gladnih krvi pred giljotinama, radoznalci sada imaju priliku da u pogubljenjima "uživaju" putem snimaka koji kruže Internetom, što je bio slučaj sa vešanjem bivšeg iračkog diktatora Sadama Huseina. Bivši predsednik Iraka osuđen je za zločin nad šiitskim stanovništvom u jednom gradu na jugu ove zemlje početkom osamdesetih godina, a sve ostale optužbe protiv njega nikada neće biti sudski dokazane upravo zato što je nad njim izvršena najstroža kazna. Generalno gledano, egzekucija izvršilaca potpuno onemogućava da se jednog dana sazna istina o njihovim zločinima koja je, ponekad, za porodice žrtava i javnost važnija od toga da li će oni do kraja života biti u zatvoru ili će nad njima biti izvršena smrtna kazna.
Prema podacima organizacije "Amnesti internešenel", tokom 2006. godine u 25 zemalja sveta pogubljen je najmanje 1.591 osuđenik. Čak 91 odsto svih poznatih pogubljenja izvršeno je u Kini, Iranu, Iraku, Sudanu, Pakistanu i SAD-u, dok na izvršenje smrtne kazne trenutno širom sveta čeka oko 20.000 ljudi. Po statistici "Amnesti internešenela", kada se jednom ukine, smrtna kazna retko se ponovno uvodi. Od 1985. godine, 55 država zakonski je ukinulo smrtnu kaznu, dok su je u svoje zakonodavstvo vratile samo četiri. Dve od njih, Nepal i Filipini, zatim su je ponovo ukinule, dok je Gambija i Papua Nova Gvineja nisu izvršavale.
Poslednji put smrtna kazna u Srbiji je izvršena 14. februara 1992. godine u prostorijama Okružnog zatvora u Somboru. Tada je streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt zbog silovanja i svirepog ubistva devojčice. Smrtnu kaznu u Srbiji izvršavao je petočlani streljački vod, čiji članovi nisu znali ko od njih ispaljuje prave metke, a ko "ćorke". Iste godine usvojen je Ustav SRJ, kojim je smrtna kazna eliminisana iz tadašnjeg saveznog zakonodavstva, dok je ostala u krivičnom zakonodavstvu republika Srbije i Crne Gore. Shodno tome, sudovi u Srbiji su tokom devedesetih godina izrekli veliki broj smrtnih kazni za najsvirepije zločine, ali one nikada nisu izvršene, već su preinačene u zatvorske.
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Goran Ilić, stručnjak za krivično pravo, kaže za "Politiku" da je "brisanje" smrtne kazne iz srpskog zakonodavstva bio jedan od uslova za početak evropskih integracija Srbije.
– Prihvatanje Evropske konvencije o ljudskim pravima, koju Evropa smatra za svoju civilizacijsku tekovinu, bio je preduslov za prijem naše zemlje u Savet Evrope. Time smo se obavezali da ukinemo smrtnu kaznu, što je zvanično i učinjeno 9. novembra 2001. godine, kada je u tadašnjem Saveznom krivičnom zakonu SRJ doneta odredba kojom se smrtna kazna eliminiše iz domaćeg zakonodavstva i zamenjuje zatvorskom kaznom do maksimalno 40 godina. Sa gledišta savremene pravne misli, smrtna kazna je prevaziđena zakonska sankcija. Eventualno vraćanje smrtne kazne u domaće zakonodavstvo rezultiralo bi i automatskim prekidom naših evropskih integracija – rekao je Ilić za "Politiku", naglašavajući da su u Srbiji nedavni javni apeli za uvođenje smrtne kazne najčešće iznošeni iz dnevnopolitičkih ili emotivnih razloga.
Marko Albunović
[objavljeno: 17.06.2007.]
