Izvor: Politika, 30.Mar.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šišao Čumeta i Legiju
Svi pritvorenici CZ-a žele da imaju lepe frizure, nisu zahtevni i izuzetno su korektni. Pritvorenice u ćelijama farbaju jedna drugu, kaže zatvorski frizer
Ranko Ninković je, verovatno, osoba koja je ošišala najviše pritvoreničkih glava u Srbiji. Kaže da im ne zna tačan broj, ali da ima utisak da je „u pitanju pola Beograda”. Za šest godina, koliko radi kao muški i ženski frizer u beogradskom Okružnom zatvoru, šišao je mnoge „viđenije” iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Bačvanske. Krivo mu je, priznaje, što nije „sredio” bivšeg predsednika Slobodana Miloševića i to samo zato što ga, kako kaže, nije zatekao.
– Do „Sablje” i nije bilo tolikog posla, ali posle" – zastaje Ninković i uzdahuje, pa uz osmeh nastavlja. – Šišao sam sve „poznate” pritvorenike. Kristijana Golubovića, Ljubišu Buhu Čumeta, Andriju Draškovića, Frenkija Simatovića, Milorada Ulemeka Legiju, ali i sve iz „zemunskog klana”. Veoma su zahtevni kada su u pitanju frizure. Ali su i izuzetno korektni i, što bi se reklo, pravi profesionalci. Ne zanovetaju. Svi žele da izgledaju lepo. I zbog sudije i zbog rodbine, ali i visine kazne. Misle da će im frizura umanjiti kaznu. Ma, ima ih raznih.
Frizuru koja se najviše traži unutar CZ-a, Ninković i njegov kolega sa kojim radi, nazvali su „bačvanka”. Smejući se, objašnjava da ime sve govori. To je, kaže, „jedan-tri frizura”, a na molbu da objasni kako izgleda, kao iz topa odgovara „ma, ovakva kao moja”. Uz neprestani osmeh, dodatno pojašnjava da se prilikom fazoniranja ovakve frizure ostavlja milimetar kose sa strane, a tri na vrhu glave. Samo jednom rečenicom razbija iluziju da se pritvorenici šišaju u posebnoj prostoriji, napravljenoj isključivo za frizeraj.
– Ma, kakva prostorija – odmahuje rukom zatvorski frizer. – Šišamo ih „po blokovima”. Stavimo stolicu u hodnik, produžni gajtan u koji uključujemo mašinicu „ubodemo” u struju, a makaze i drugi alat stavljamo na radijator. Slabo šta pričamo međusobno. U stvari, šta tu ima i da se kaže. Uglavnom sve počinje rečenicom „dobar dan, kako ćemo”, a završava sa „živ bio brico”. Da ne grešim dušu, ima i onih koji vole da pričaju, da se šale. Ali, ima i onih koji se žale. Željni su da porazgovaraju sa nekim. Pa, njima i izlazak iz ćelije u hodnik mnogo znači. Primetio sam da vole da se „u istom trošku” i ošišaju i ispričaju.
Ninković je i ženski frizer. Kaže da pritvorenice nisu mnogo zahtevne, ali da njihovo šišanje, ipak, traje znatno duže od muškog. Stručno objašnjava da kod žena kosa mora da se „odvaja” i da to zahteva dodatno vreme. Pritvorenicama je, objašnjava, bitno isključivo da se skrate „procvetali” vrhovi kose. Ceca Ražnatović je, napominje, odustala od šišanja. Ninković pretpostavlja da se nadala brzom izlasku na slobodu, pa da je to razlog. Bila je ubeđena, kaže, da u zatvoru ne postoji ženski frizer.
Na opasku da su na suđenjima mogle da se vide pritvorenice sa izraslom, neofarbanom kosom, Ninković se brani:
– U poslednje vreme dobijaju farbu od kuće, pa se međusobno „sređuju” po sobama.
Otvoreno priča i o „klijenteli” iz takozvanog „Hajata”. Kaže da su tamo mnogo zahtevniji. Ali, ne u smislu da izvoljevaju, nego da izbegavaju mašinicu. Pristaju na šišanje makazama. U pitanju su, pojašnjava Ninković, klasične frizure kod kojih „mašinica ne radi”. Nikada mu, tvrdi, ruka nije zadrhtala.
– Bilo je, možda, straha kada sam počinjao. I to samo zato što nikada nisam imao dodira sa ovakvim sojem ljudi. Sve je bilo drugačije nego na prethodnom mestu na kojem sam radio. I mušterije i ambijent. Sada više i ne razmišljam o tome. Profesionalac sam. Nije mi važno da li šišam onog što ga prikazuju u Drugom dnevniku ili nekoga potpuno nepoznatog. Ispoštujem čoveka – navodi Ninković.
Objašnjava da ne namerava da menja posao, jer idealnog nema. Kao prednosti ocenjuje činjenicu da radi u državnoj firmi, da je plata, iako nije neka, redovna, da ima benificirani radni staž.
– Navikao sam se. Dođem u pola osam, naštelujem aparat, podmažem ga, napravim plan i izlazim „na blok”. Odradimo šta je planirano za taj dan. Nekada je to više, a nekada manje. Sve u svemu, proizvodnja ne trpi. Svi su, za sada, zadovoljni – objašnjava frizer.
Dešavalo se, kaže, da ga bivši pritvorenici sretnu na ulici. Uglavnom ih ne prepoznaje. Tek kada ga pozdrave i oslove sa „brico”, shvati odakle ih zna.
M. Derikonjić
[objavljeno: 31/03/2008.]
