Izvor: Blic, 01.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nečasnima nema mesta u pravosuđu
Nečasnima nema mesta u pravosuđu
Slobodno i nezavisno sudstvo trebalo je da bude rezultat demokratskih promena posle 5. oktobra 2000. godine. Svako dobronamerno upozorenje da takvo pravosuđe nije metafizička kategorija, nego da mora biti u funkciji Srbije i njenih građana, od dela vlasti, opozicije, nevladinih organizacija, medija i samog sudstva dočekivano je 'na nož', sa jeftinom demagoškom argumentacijom kako se tobože izvršna vlast meša u rad nezavisnog pravosuđa. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kada sam u skladu sa zakonskim ovlašćenjima oktobra 2001. pokrenuo inicijativu za razrešenje oko 200 sudija koji su iskompromitovali pravosuđe, doživeo sam medijski linč. Bilans: počela je treća godina nove vlasti, razrešeno je troje sudija.
Identična je situacija u pogledu kaznene politike. Dobronamerno sam upozoravao da u vremenu eskalacije kriminala kaznena politika mora biti daleko rigoroznija.
Dakle, ministar pravde ne podiže optužnice i ne sudi, ne postavlja niti razrešava sudije ni tužioce. Kao predstavnik izvršne vlasti, ministar pravde treba da omogući uslove i stvori ambijent za normalan rad pravosuđa. Značajnim povećanjem zarada i početkom kompjuterizacije, započeto je ispunjenje te obaveze. Što se konkretnog slučaja tiče, javnosti je poznato kakav je moj stav bio u odnosu na zločin na Ibarskoj magistrali još dok sam bio opozicionar i tada advokat. U ime Vlade ja sam obznanio početak postupka protiv osumnjičenih. Naravno, kako je gore navedeno, kao ministar pravde niti sam se mešao, niti se mešam, niti ću se mešati ni u ovaj, ni u bilo koji drugi postupak.
Kao pravnik i kao čovek, a ne kao ministar, mogu da kažem da se u ovakvim slučajevima, kada su u pitanju najteža krivična dela, ne mogu i ne smeju praviti nikakvi kompromisi. Naprotiv, tamo gde su u pitanju ljudski životi, moraju se izvesti svi dokazi, utvrditi materijalna istina i potom izreći adekvatna kazna. U takvim predmetima pogađanja nema. Ako ima krivice kazna treba da bude rigorozna, ako je nema, okrivljene treba osloboditi.
Ovaj slučaj pokazuje da u Srbiji pravdu treba da dele ne oni koji samo znaju ponešto o krivičnom zakonodavstvu i imaju nešto iskustva, već je neophodno da budu i ljudi sa visokim stepenom časti, ponosa, dostojanstva, samostalnosti i hrabrosti jer nečasnima, savitljivima i kukavicama u pravosuđu nema mesta. Najbolje bi bilo da iz pravosuđa odu sami, da ne bi sramotili i onaj mnogo veći deo časnih, pravičnih i hrabrih sudija.
Razumevajući bol porodica žrtava, ja znam da će i ovo moje obraćanje izazvati žučne komentare tzv. kritičke javnosti, kojoj poručujem da se bar nekad kada bogoradaju o nezavisnom sudstvu stave u poziciju onih kojima su nastradali najmiliji.
Ostajući pri stavu da je pravosuđu potrebna kompletna lustracija, verujem da će u žalbenom postupku Vrhovni sud utvrditi sve relevantne okolnosti i u interesu zakona i pravde doneti meritornu odluku.
