Izvor: S media, 21.Dec.2011, 22:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispovest dečaka sa ulice: Gazda me žigosao kao roba
Nije naučio ni da izgovara sve reči, a već je zarađivao. Oca se jedva seća, a majka je više bila poslodavac nego roditelj. Iz Beograda ga je preselila u Sutomore, pa u Požarevac. Tamo nije učio da čita i piše kao većina njegovih vršnjaka. Učio je da - prosi.
- Nisam ni znao šta to znači - počinje, u svratištu Jazasa, svoju priču Robert M. (19). - Znam samo da su mi jednoga dana majka i rođaci kazali da su mi našli „zabavu“. Iscepali su >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << mi svu garderobu, uprljali lice i ruke i odlučili da se više ne kupam. Izveli su me na ulicu i pokazali kako da se ponašam. Tražio sam dinar po dinar i tako iz dana u dan. Ništa mi se to nije sviđalo. Nisam, međutim, smeo da kažem da neću. Ni mami, a ni tom liku čiji sam „radnik“ bio.
Sa ramena spušta kragnu i pokazuje desnu, još nerazvijenu mišicu. Na njoj loše urađena tetovaža. Njegova prva. „Zaradio“ je u predškolskom uzrastu.
- Nije to bio moj izbor. Taj nas je lik praktično žigosao kako bi se jasno znalo ko je čiji i ko gde sme da prosi. Svaka grupa imala je svoj znak.
Pobegao od ulice
Nije se Robertu sviđalo takvo „privređivanje“. Ulica ga je plašila, a batine zbog neobavljenog posla bile su sve redovnije.
- Odlučio sam da pobegnem. Skupilo se nas nekoliko i pravac na železničku. Ukrcali smo se u voz na kom je pisalo - Beograd. Policija je, međutim, ušla i već nas na prvoj stanici izbacila napolje. Bio je mrkli mrak i jako sam se plašio. Bio sam najmlađi i bila je to moja prva noć napolju.
Nevidljivi prosjak "mlati" pare u Subotici!
Skujzmi, du ju hev smol dinars
Domogao se, ipak, Robert glavnog grada. I Borče. Znao je da mu tamo žive baba i deda. Pokucao je na poznata mu vrata i zaplakao.
- Radovali su mi se. Odmah su me okupali, presvukli, a kosu, punu vaški, ošišali na ćelavo. Upisali su me u prvi razred.
Mislio je da su stigla srećna vremena. Sve je obećavalo da će „biti kao i drugi“. Nizao je petice, znao je da čita, dobro se vladao. Redovno je jeo. Kosa mu je porasla.
- A onda se vratio otac iz Minhena. I počeo, onako iz čista mira, da me maltretira. Tukao me i vređao svaki dan. Opet sam pobegao. I od kuće i iz škole. Mesec dan sam živeo na ulici. Svuda. Radio svašta. Spavao gde stignem. Jeo iz kontejnera. Još se sećam ukusa stare i hladne pite. Nisam želeo takav život.
Bežeći od sudbine, za koju su ga ubeđivali da je neizbežna, tumarao je i sokacima i bulevarima. Tražio bolji život. Čuo za prihvatilište. Pa za Zvečansku. I ponovo zakucao i zaplakao.
U međuvremenu je završio školu, stekao poverenje nastavnika, ušao u program za osamostaljivanje. Majku je pronašao, ali je ne viđa. Oca još traži, čuo je da „živi negde u Minhenu“, ali mu se ne javlja. Kaže, sve im je oprostio, ali dalje će sam. Robert M. se vratio na ulicu, ali ovoga puta kao mladić koji zna kuda ide.
(Novosti)
Foto: Novosti
