Izvor: BKTV News, 28.Feb.2013, 21:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ekolovija: Od zejtina do biodizela
Ekologija je, kao što je poznato, naučna disciplina koja proučava raspored i rasprostranjenost živih organizama i biološke interakcije između organizama i njihovog okruženja. Zaštita životne sredine je samo jedna od grana ove nauke. Međutim, kada ovu plemenitu i nadasve humanu naučnu disciplinu pomešate sa novcem, dobija se ekolovija. Ekolovija je način izvlačenja novca iz državnog budžeta i džepova građana, a pod firmom zaštite životne sredine. Ovaj sistem je razrađen do tančina >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << i neodoljivo podseća na organizovanu kriminalnu grupu, da ne kažem mafiju.
Ekolovani (sledbenici ekolovije) i njihov uticaj primetio se prvi put krajem osamdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji. Iako sam bio dete, odlično se sećam, da je tada zejtin bio u staklenoj ambalaži. Po prostoj računici, tadašnji Jugosloven plaćao je samo ulje. Kako su flaše bile zamenjive, one su samo prane u uljarama i nanovo punjene. Isto je važilo za kiselu vodu, pivo, pa čak i za mleko kod nekih proizvođača. Da bi se zgrnule pare, a da se ”vlasi” ne sete, organizuju se javne rasprave preko novina, radia i TV kanala. Dovođeni su razni ”stručnjaci” koji su objašnjavali narodu kako su staklene flaše lomljive te opasne za upotrebu, kako se moraju razlikovati prozvođači ulja između sebe, a to se jedino može postići različitim flašama, i kako je proizvodnja plastične ambalaže jeftinija.
Sa uvođenjem plastike, zejtin je malo po malo drastično poskupeo, isto se desilo sa kiselom vodom koja je odolevala plastici do dvehiljadite, a mleko je završilo u tetrapaku. Piva i dan danas ima u staklu, ali se ono u plastici, prodaje po nižim cenama. Prerada je u međuvremenu toliko napredovala da sada možemo da recikliramo plastičnu flašu ili tetrapak.
Za ovu ”potrebu”, otvaraju se posebna postrojenja sa skupom tehnologijom. Pošto je u pitanju zaštita životne sredine, država dreši kesu dajući ogromne subvencije za reciklažne centre, koji pritom nisu državni, već privatni.
Da li privatnik i neki činovnici iz vrha dele novac, ili su možda povezani rodbinskim, kumovskim ili ko zna kojim još vezama? Po italijanskim i našim iskustvima, odgovor je pozitivan. Ovaj posao je doveo do pojave mafije u Italiji koja trguje otpadom. Po proračunima nezavisnih stručnjaka, kriminalcima se više isplati trgovina otpadom, nego dilovanje droge.
Dakle, mi kao kupci uđemo u prodavnicu i pri kupovini zejtina, kisele vode, mleka… platimo i proizvod i ambalažu. Kao ekološki svesni građani, mi kod kuće razvrstavamo smeće na plastiku, organski otpad, staklo itd. i predajemo ga reciklažnom centru koji preradi prazne plastične flaše ili tetrapak, koje zatim ponovo plaćamo pri svakoj kupovini. Po ovome, ispada da jednu te istu flašu plaćamo nekoliko hiljada puta, jer je plastika praktično večna. Skupa je ova ekološka svest, zar ne? Zar nije lakše samo oprati staklenu flašu? E pa nije, od pranja flaša nema love. Osnovno pitanje na koje svi znamo odgovor je – kome ide ovo neprestno plaćanje već plaćene ambalaže.
Kada je ovo prošlo, krenulo se dalje. Sada se već glasno govori o obavezi svakog domaćinstva i ugostiteljskog objekta da moraju da predaju, besplatno, svo iskorišćeno jestivo ulje iz svojih kuhinja, rafineriji za proizvodnju biodizela. Dakle, ambalažu plaćamo pri svakoj kupovini bez obzira što smo je davno isplatili, a sada žele da nas prisile da se vozimo na sopstveni zejtin i da ga još plaćamo! Inovatori su pronašli način da dizel motor radi na iskorišćeni zejtin bez ikakve prerade, ali takva promena bi uništila rafinerije, koje su, uzgred budi rečeno, veliki zagađivači. Ove činjenice ekolovisti naravno prećutkuju.
Biodizel kojim se ekolovija posebno diči, proizvodi se najviše od uljane repice, suncokreta i kukuruza. Na planeti na kojoj milijardu ljudi gladuje, zagovaranje upotrebe kukuruza i suncokreta kao energenata, graniči se sa holokaustom. Sa druge strane, uljana repica generiše stalnu seču šuma jer su potrebne nove obradive površine za sadnju ove kulture. Tako smo upali u namerni paradoks: sa jedne strani ekolovističke organizacije traže da se zaštite šume, a sa druge, podstiču svojim agresivnim kampanjama kod građana potrošnju biodizela.
Od zejtina do biodizela, kratak je put. Valja samo slediti tokove novca kojima građani sa ekološkom svešću sve moraju da plate, i iskorišćeno besplatno predaju, a oni da to prerade i iznova to isto naplate. Kako rekoše stari Latini, ovce treba šišati, a ne drati.
Modesto Urošević
Tweet
