Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Sep.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Višak uzbuđenja
Kampanja za izbor lidera najveće sile sve više liči na teatar apsurda. Većina anketiranih Amerikanaca ne bi glasala ni za jednog od dva favorita, demokratkinju Hilari Klinton i republikanca Donalda Trampa.
Njoj zameraju nepotizam (ambiciju za supružnički povratak na čelo Bele kuće) i veću pouzdanost u čuvanju porodičnih nego državnih tajni, a njemu ponašanje “slona u staklenoj bašti”, uvredljive nastupe prema ženama, dodvoravanje belim rasistima i krugovima >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << koji imigrante doživljavaju kao pretnju nacionalnom identitetu. Oboma, takođe, prebacuju da su prečesto “u svađi s činjenicama”. A rivalski par kao da se trudi da birače još više sludi uzajamnim, a nedokazanim optuživanjima da ih ophrvavaju ozbiljne bolesti zbog kojih im nikako ne bi trebalo poveriti upravljanje državom.
Tramp čak najavljuje da neće priznati rezultate izbora ako doživi poraz jer to, po njemu, može da se dogodi samo “nameštaljkom”. Ubrzo je stiglo otkriće da su “spoljni faktori” hakovali deo američke kompjuterizovane glasačke mašinerije i da to zaista može da poremeti izborni proces, pri čemu se naslućuje da je do “upada opet došlo iz Rusije koja priželjkuje poraz Klintonove”.
Sa ovako velikim sticajem nepoželjnosti i pretpostavljenih nepodopština (mada uz duplu originalnost da će za lidera prvi put dobiti ženu ili biznismena-šoumena), Amerikanci se sreću prvi put u novijoj istoriji, pa će biti krajnje zanimljivo šta će iz spleta tih neiskušanosti da proizađe. Ostatak sveta prati tamošnja kretanja s pažnjom koja nadmašuje uobičajeno veliku usredsređenost na ishod nadmetanja za “najmoćniju ličnost” današnjice.
Zasad je najizvesnije da finale američke izborne kampanje potvrđuje kriziranje demokratije. Kad je najveća sila mogla da se uvali u nevolju da bira “manje od dva zla” – konstatuju hroničari – iz toga mogu da proisteknu samo još veća iskušenja za države koje su je sledile kao uzor razrađene demokratije.
Kako, na primer, da objasne da u vodećoj zemlji može da dođe u obzir da se ustaljuje nepotizam (Buša oca i sina, pa bračnih partnera Klinton)? Ili da se kormilo države poverava amateru koji propoveda da u nekoliko poteza može da po svom ukusu – uvežbavanom u trgovini nekretninama, rijaliti programima, partijskom preletanju, kao i u priređivanju izbora za mis – istumba i svoju zemlju i svet.
Ali, demokratija je počela da odstupa od definicije da je vladavina naroda (građana) i ranije. Iako je bila pobednica globalnih procesa prošlog veka, u ovom stoleću našla se, poslednjih godina neočekivano, među gubitnicima, zajedno sa globalizacijom.
Bolji poredak od demokratije i uključivanja u globalna pravila igre nigde nije uspostavljen, ali odnos među njima je sve više uneravnotežen. Rusi i Kinezi, ilustracije radi, šire obuhvate izvan svojih granica, dok demokratija, kakvu podrazumevamo, sužava prostor svog delovanja. Drugim rečima, dok oni nastoje da se kao prevashodno autoritarne sile globalizuju, ona se lokalizuje, zadržavajući se na prostorima koje poodavno drži, ili bar od poslednje decenije prošlog veka, ali i to uz poveća mestimična odstupanja od njenih temeljnih vrednosti.
Pogrešno bi bilo da se na osnovu toga zaključi kako autoritarizam prevladava nad demokratijom. Iskustvo uči da kad god se tako nešto događalo to nije trajalo dovoljno dugo da, uprkos istrebljivanju neistomišljenika, spreči konačnu pobedu demokratije.
Ipak, krajnje zabrinjavaju okolnosti u kojima se postepeno podrivaju temelji demokratija unutar njih samih. Po analizama Fridom haus u poslednjoj deceniji je raspoloživi stepen sloboda opao u 105, a poboljšao se u samo šezdesetak zemalja, sa izrazitim povećanjem sunovrata (u 72 države) prošle godine. Ujedno je sloboda štampe u svetu srozana na najniži nivo u poslednjih 12 leta – prenosi Vašington post.
Posebno tišti nalaz da se povećava broj demokratski izabranih vlasti koje se ne ponašaju demokratski. Pa i po minornoj opoziciji, kakav je ovde slučaj, vatriraju iz sve snage, uz tabloidnu gromopucatelnu potporu, ne bi li situaciju predstavile kao žestok dvoboj u kojem vlast, nekim krajnjim naporom, savladava tzv. otpor koji je mahom sama sebi projektovala.
Na šta sve ovo može da izađe, ko će ga znati. Sigurno je, jemčim, jedino da nam se ne bliži kraj istorije, koji je proricao Frensis Fukujama. Pod naletom viška uzbuđenja i svakojakih aktuelnih storija, pravi se nova istorija.
Pogledaj vesti o: Hilari Klinton
.jpg)
