Izvor: Politika, 17.Mar.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hilari Klinton u Srbiji ne bi kritikovali zbog brisanja mejlova
Srbija nema jedinstven zakon koji bi državne institucije obavezivao da na određeni način i pod određenim uslovima vode i čuvaju službene beleške i druge zvanične materijale
Da se Srbija brine o svojoj arhivskoj građi kao što to radi SAD, možda bi vest da je u požaru u Ministarstvu spoljnih poslova izgoreo srpski original Dejtonskog sporazuma, pa i dokumenta poput onog o Prevlaci, Versajski mirovni ugovor, original Trojnog pakta i poverljive depeše, te 2002. digla uzbunu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << među našim istoričarima i biografima, kao što su se ovih dana na noge digle njihove američke kolege „samo” zbog toga što je Hilari Klinton uništila neke svoje, kako je kazala, privatne mejlove. Za razliku od naše zemlje, gde je gotovo nezapaženo u stručnoj javnosti prošla vest o požaru u MSP-u koji je progutao mnoge važne istorijske dokumente, odluka Hilari Klinton da uništi više od 30.000 mejlova iz perioda kada je vodila Stejt department u prvoj Obaminoj administraciji – a s privatnog mejla komunicirala je i sa domaćim i stranim zvaničnicima – izazvala je zgražavanje tamošnje stručne javnosti.
Ona se zapravo oglušila o naredbu administracije da svi zvaničnici moraju da komuniciraju s vladinog mejla jer bi oni automatski bili sačuvani u državnim arhivama i dostupni javnosti na osnovu Zakona o dostupnosti informacija. Uz to, prepisku nije ni kopirala na server Stejt departmenta, iako su ta pisma zvanična dokumentacija koja mora da ostane u državnim arhivama.
U Srbiji, međutim, u ovoj oblasti vlada haos, jer nema jedinstvenog zakona koji bi državne institucije obavezivao da na određeni način i pod određenim uslovima vode i čuvaju službene beleške i druge zvanične materijale. Takav zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi upravo se nalazi u skupštinskoj proceduri i njegovo usvajanje se očekuje do kraja ove godine.
Za razliku od Hilari Klinton, najverovatnije kandidata Demokratske stranke za predsednika SAD, njena prethodnica u Stejt departmentu Kondoliza Rajs nije uopšte koristila elektronsku poštu za rad, pre svega zbog bojazni da bi kombinacija mejlova mogla dovesti do diplomatskih nesporazuma.
Privatni mejl nije koristio ni Boris Tadić, niti je imao ikakvu prepisku elektronskom poštom dok je bio predsednik Srbije, saznajemo od njegovih saradnika. Sve ostalo, razgovori i svaka vrsta zvanične korespondencije, verovatno je u arhivama nadležnih službi i ministarstava. Ako je, na primer, bila reč o spoljnopolitičkim razgovorima Borisa Tadića, onda je neko iz Ministarstva spoljnih poslova bio prisutan tim razgovorima i materijale spremio za arhivu MSP-a. Jer, u vreme Tadića, koji je bio šef države u dva mandata, nije pravljena nikakva arhiva u Predsedništvu Srbije.
Zbog toga se njegov naslednik na Andrićevom vencu Tomislav Nikolić već javno požalio, navodeći da ništa nije zatekao od svog prethodnika. Na to podseća i njegova savetnica Stanislava Pak Stanković, koja za „Politiku” kaže da se, za razliku od Tadića, sada o svakom susretu Tomislava Nikolića vodi službena beleška i to se čuva na serveru.
„Tu arhivsku građu moći će da pročita i svaki budući predsednik”, uverava ona.
U Poslovniku o radu Vlade Srbije zapisano je da se svi zapisnici sa njenih sednica, njenih stalnih i povremenih radnih tela, materijali sa sednica, prečišćeni tekstovi akata koje je vlada donela, čuvaju u dokumentaciji Generalnog sekretarijata. Ove dokumenti dostupni su onima koji su se zavetovali kao ministri koji su se obavezali na čuvanje državne tajne. Ipak, odgovor na pitanje koliko tih dokumenta ima i iz kojeg su perioda nismo dobili, kao što nismo uspeli da saznamo ni kakva je praksa, recimo, u slučaju kada premijer Aleksandar Vučić razgovara u četiri oka s raznim zvaničnicima – da li se ti razgovori na neki način beleže i arhiviraju.
Da li je reč o nemaru ili se nadležni tako ponašaju jer nema predviđene zakonske sankcije, ali u Arhivu Srbije nema nijednog dokumenta od 2006. godine do sada iz Predsedništva i Vlade Srbije koji svedoči o razgovorima bivših i sadašnjih čelnika države sa stranim državnicima. Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije, tvrdi da se ti dokumenti nalaze u arhivama resornih ministarstva i predsedništvu i da njihovi stručnjaci koji su zaduženi za registraturu proveravaju da li se čuvaju po propisanim standardima – da li su sređeni, zavedeni i da li se nalaze na suvom.
„Bivši i sadašnji čelnici države beleške i ostale materijale moraju da dostave u roku od 30 godina, a mogu to da urade i za pet godina. Mislim da nema sankcija ukoliko se to ne uradi”, ističe Perišić.
On kaže da je nekada, dok je postojala ozbiljna država, praksa bila da arhiv dobije beleške o razgovorima od šefova kabineta, jer se tada obavezno vodio zapisnik.
„Moje iskustvo iz poslednjih 10-15 godina jeste da je bilo divljaštva, jer je gotovo svako radio šta je hteo. Čitao sam u novinama da je tadašnji ministar Labus u svom stanu vodio pregovore oko prodaje ’Knjaza Miloša’. Mi danas ne znamo kako su ti razgovori tekli jer nema podatka o tome, a svaki službeni razgovor mora iza sebe da ostavi trag, bilo u zapisniku ili stenogramu”, kaže Perišić.
Iskusne diplomate navode da su države koje su vodile računa o svojim arhivama bile najdugovečnije, kao što je to bio slučaj s Otomanskim carstvom. Vladislav Jovanović, bivši šef diplomatije SRJ, priča za „Politiku” da je u prethodnoj Jugoslaviji, SFRJ, taj sistem čuvanja arhive takođe bio veoma dobar, jer je propisivao da se o svemu morala voditi zabeleška, čak i o manje značajnim sastancima državnih službenika sa stranim predstavnicima, kada se govorilo o politici. To je bilo rađeno u nekoliko primeraka, a u zavisnosti od stepena sigurnosti određivano je da li je reč o strogo poverljivim dokumentima ili o državnoj tajni.
„U vreme velike Jugoslavije sva arhivska građa, beleške, zapisi o susretima našeg državnog rukovodstva sa stranim državnicima su posle izvesnog vremena bili poslati u Istorijski arhiv u Dubrovniku, gde se godinama čuvala takva vrsta građe. Posle raspada zajedničke države malo toga je ostalo u tom arhivu, jer je mnogo građe odneto u Sloveniju, a pretpostavlja se da je veliki broj dokumenata u Zagreb odneo i tadašnji ministar spoljnih poslova Budimir Lončar. Pretpostavlja se i da je u ratnom vihoru deo dokumentacije uništen”, navodi Jovanović, koji otkriva i da Slobodan Milošević nije baš imao sluha za važnost dokumenata iz njegovog perioda vladavine i prilično se nemarno odnosio prema tome. Zato nam nedostaje mnogo interesantne istorijske građe iz tog perioda.
I istoričar Čedomir Antić kaže da svaka ozbiljna država mora da ima ozbiljne arhive o kojima treba da se stara. On kaže da je problem naše države to što je doživela nešto što mnogo evropske nisu.
„Slobodan Milošević je bio političar koji se nije brinuo o ustanovama i ne možemo da kažemo da postoji relevantan fond i zbirka dokumenata vezana za njegov rad. Postoji vrlo malo dokumenata o tome šta je on u razgovorima sa stranim državnicima govorio. Problem je što Milošević, za razliku od Franje Tuđmana, nije hteo ni želeo da postane velika istorijska ličnost, jer bi se inače drugačije ponašao”, uverava Antić.
On naglašava da naši političari nemaju svest o državnom i nacionalnom interesu, a to je, između ostalog, i da se neguje pamćenje. Tuđman je, recimo, tražio da se snimaju svi njegovi razgovori i sve što je radio kao predsednik države. Na osnovu pojedinih dokumenata Haški tribunal je vodio postupak protiv njegovih najbližih saradnika, koji su kasnije oslobođeni.
----------------------------------------------------------------------
Kako se ponašao Tito, a kako Milošević
Istoričar Momčilo Pavlović kaže da samo dobro uređena uprava i stroga procedura stvara uređenu dokumentaciju koju istoričari kasnije koriste. Idealno je da, kada istražuju, nađu, kako se to kaže, „broj na broj” određene dokumentacije.
„Razvoj informacione tehnologije s jedne strane omogućava praćenje i prisluškivanje, a s druge strane onemogućava stvaranje određene arhivske dokumentacije za istraživanje i praćenje toka donošenja odluka. Vrlo lako možete prisluškivati ili presretati razgovore mobilnim telefonom i najodgovornijih ljudi u zemlji, a istovremeno nikad nećete naći dokument koji potvrđuje da se, na primer, predsednik mobilnim telefonom ili porukom dogovorio o nečemu bitnom za državne interese. Ovo su ekstremni primeri, ali praksa je da se prave beleške sa sastanaka ili da se vode stenografske beleške”, naglasio je Pavlović.
Da li će voditi stenografske beleške zavisi i od protokola, koji se usaglašava. Tako, recimo, prilikom posete Hruščova Titu na Brionima, u vezi sa događajima u Mađarskoj 1956, dogovoreno je da se ne vodi zapisnik ni sa jedne ni sa druge strane. Međutim, Tito je naredio jugoslovenskom ambasadoru da sutradan sastavi belešku o tom razgovoru iz koje danas saznajemo tok i odluke sastanka.
„Međutim, samo smo iz Holbrukovih memoara saznali kako su tekli pregovori u Dejtonu i kako se Milošević, na njegovo iznenađenje, olako odrekao Sarajeva. Najnoviji primer je takozvani Briselski sporazum, koji sudbinski opredeljuje odnose Srbije i pokrajine Kosova i Metohije, a koji je, prema onome što je publikovano, sastavljen na nekoliko stranica”, kaže Pavlović.
Nasuprot tome, dodaje on, ugovor sa Nemačkom posle Prvog svetskog rata napisan je na više od 400 stranica.Ovo su samo neki od primera, ukazuje Pavlović, kako se kreira istorijska slika i kako se ona onda saznaje i konstruiše iz dokumenata.
„Međutim, istorija je nauka samo onda kada ukrsti veliki broj izvora o određenoj temi, kako pisane, tako i oralne, intervjue, izjave svedoka i slično, i iz tako ukrštenih dokumenata može se rekonstruisati određeni događaj.Zato je od izuzetne važnosti precizirati način i oblike sastavljanja beležaka ili stenografisanje ili snimanje svih razgovora državnih funkcionera o bitnim državnim pitanjima. To nije samo pitanje budućih istraživača, nego i uređenosti i ozbiljnosti državne uprave.Takva dokumenta sprečavaju različita tumačenja i nepreciznosti. A sećanje je varljivo i to je uvek izvor drugog reda. Prema mom mišljenju, najbolje je ono što se zapiše”, zaključuje Momčilo Pavlović.
----------------------------------------------------------------------
Šta je bilo u Kenedijevom medicinskom kartonu
Koliko je važan pristup službenim državnim arhivama, svedoči i podatak iz SAD. Naime, krajem 1990. godine Dalek je bio prvi naučnik kome je bio dozvoljen pristup medicinskom kartonu predsednika Džona Kenedija. Taj karton bio je pod kontrolom trojice Kenedijevih saradnika koji su do tada odbijali da ga pokažu istraživačima. Istoričari su otkrili da je Kenedi imao više ozbiljnih zdravstvenih problema nego što je to bilo poznato i da je bio lečen širokim arsenalom lekova, što je bila velika vest.
Dejan Spalović, Jelena Cerovina, Biljana Baković
objavljeno: 17.03.2015.
.jpg)
