Izvor: Glas javnosti, 29.Dec.2009, 10:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepše je sa „Jelenkom“
Dan posle drugog kruga izbora za gradonačelnika na ulici u albanskom delu Orahovca, negde baš preko puta opštine, ču se kako jedan Albanac, opijen pobedom svoje stranke, podižući uvis čvrsto stisnutu pesnicu, nekome preko puta doviknu: „Pobeda! Na čistom srpskom jeziku. Malo dalje, tik pored lokalnog sedišta partije Hašima Tačija, ispred radnje izloženo ulje „Dijamant“. U minimarketu koji drži Albanac roba >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << iz Srbije zauzela pola radnje.
Jeftinije
Dobija je, kaže, preko jednog Srbina iz Beograda. U radnji artikli srpskih proizvođača-od keksa „Zlatni pek“ do „Jelen piva“. Veli da roba ide dobro, jer je jeftinija u odnosu na drugu, pa je kupuju i njegovi zemljaci.
Nemi svedok
Srbi u Orahovcu se, još od 1999. godine ne sahranjuju na svom groblju, već u dvorište crkve u srpskom delu grada. Srpsko groblje je smešteno u albanskom delu, na brdašcu iznad grada. Korov i razrušeni spomenici samo su nemi svedok svega što se ovde dešavalo.
- Pio se, bogami, „Jelen“ sinoć, nije da nije - smeškajući se reče on, aludirajući na slavlje pobornika Tačijeve stranke, koji su pobedu obeležavali skoro do zore-petardama, sirenama i po nekim pucnjem iz vatrenog oružja, koji se čuo i u srpskom delu grada.
Radnja mu je već jednom bila paljena, pa, kako reče, „ne bi baš da se promoviše“ time što će se pojaviti u novinama.
- Ima još onih ekstremnih sa obe strane! Što da mećem nekome prst u oko! - reče on.
Albanac, električar sa nadimkom Seljo, pozdravio se sa Stanišom, našim vodičem, ispred nekadašnje zgrade Crvenog krsta u Orahovcu, koja kao i sve ostalo kada se krene iz albanskog ka srpskom delu, izgleda prazno i razrušeno.
- Kad god su me zvali da nešto popravim, ja sam išao- priča Seljo, kao da se pravda.
U srpskom delu Orahovca, među 340 duša, još ima onih koji od 1999. godine nisu prešli „granicu“ kod „Rankove kafane“ po srpskom ili „Sahat kule“, po albanskom - zamišljenu liniju koja razdvaja ovaj grad na srpski i albanski.
More šo ćiniš?
Zamisliti Srbina i Albanca kako se rukuju i pitaju jedan drugog za zdravlje i porodicu u Orahovcu je do ovog leta bilo nezamislivo. Danas, nije neobično. Kada se sretnu, na samo njima razumljivom jeziku, nekoj mešavini srpskog, albanskog, turskog i makedonskog, tek povede se dijalog koji, uz rukovanje „zvuči“ otprilike ovako:
- Dez ga, more šo ćiniš?
Albanci ipak, više nego Srbi, zaziru da ih „njihovi“ ne vide kako sa Srbima ćaskaju na ulici. Srbi, kažu, sve češće, silaze do albanskog dela. Doduše, ne uvek sami, ali idu.
Staniša kaže da subotom kad je pijac, silaze da kupe namirnice.
- U srpskom delu imaju smo četiri prodavnice, a ponuda i nije neka. Samo osnovno. Ovde kod njih, odnedavno ima robe iz Srbije, pa se tu i snabdevamo - kaže on.
- Pričaju oni više srpski nego albanski i među sobom. To je taj orahovački dijalekt, koji samo mi odavde razumemo-dodade naš vodič.
Pred bivšim Domom kulture „Bratstvo i jedinstvo“ sada je spomenik nekom pripadniku OVK, po kome Dom danas nosi ime. Incidenata, kažu i jedni i drugi nema, ali strah je ostao. I taman kad se učini da je suživot moguć, negde se začuje pokoja petarda i lica i jednih i drugih se u momentu skamene. Brzo se pozdrave, pa svako u svoj deo grada.
Jadni ljudi i jedni i drugi, ceo zivot tako zive u strahu jedni od drugih. Tuga!
