Izvor: Kurir, 28.Avg.2010, 11:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VUDSTOK
Guča mi je oduvek bila sinonim za pakao. Hiljade automobila parkiranih po zelenim površinama, šatori sa pečenim prasićima, znojavim leđima, dlakavim grudima, tangama što vire iz „spermuša“, noževima, hektolitrima alkohola i limenim saundtrekom koji odnosi posetioce u smrt.
Razularena masa, spremna da svakog trenutka eksplodira i napravi opšti pokolj, ali se to, izuzev tradicionalnog sporadičnog ubadanja noževima, ipak nikad ne desi.
Ove godine Guču sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << posetio na TV Pink. I video sam da je i to otišlo dođavola. Video sam stejdž, kao na Egzitu, znojave trubače poređane u polukrug kako duvaju nepreglednoj masi znojavih glava, vuvuzela i smešnih šešira.
Bilo mi je žao nekolicine zalutalih četnika, koji su se trudili da dođu do izražaja daveći se u masi pijanih Slovenaca, Holanđana i ljudi sa smešnim trouglastim kapama. Bilo mi je žao trubača, koji ne mogu da zađu među te ludake koji skakuću, kako bi konačno neko mogao da im zadene i neki dinar za te jebene trube.
Oni udare u bedak, a masa ispod skakuće. Oni udare u kolo, a masa ispod skakuće. Ona ista bezumna masa, koja isto tako skakuće i na Egzitu, dok se tebi srce cepa uz omiljenu pesmu omiljenog benda. Sve u svemu, Guča mi više nije sinonim za pakao.
Ona jeste pakao, u kojem je ove godine boravilo 800.000 ljudi, u kojem su uhapšene dve Romkinje iz Aleksinca jer su svoju polugolu decu terale da igraju za siću, potpuno nevino, u skladu s viševekovnom srpskom tradicijom u kojoj se Srbi oblokavaju rakijom, a oko njih đuskaju Cigančići, kojima bolje da daš neki dinar, da te ne bije maler.
Usput, Guča se ove godine može pohvaliti i rekordnim brojem vozača uhvaćenih u pijanom stanju.
U isto vreme, nekoliko stotina kilometara severno, i „zabavnjaci“ imaju svoj tradicionalni besplatni krvavi pir, poznat i pod nazivom Bir fest.
Iza romantičnog pokušaja da se približimo Minhenu, koji je skriven iza naziva Beogradski festival piva, krije se tradicionalni poslednji bojni poklič divljih srednjoškolaca završetku letnjeg raspusta, oličen u divljem ispijanju hektolitara piva, pišanju u žbunje, polivanju devojačkih majica alkoholom i pljuvačkom iz limenki i plastičnih čaša, ponekim padom među medvede (ukoliko su za to stečeni uslovi) i neizbežnim tradicionalnim sporadičnim ubadanjem noževima.
I ovaj hepening ima svoj saundtrek, to su, kao i svake godine, zvezde padalice nečega što se zove „domaći rok“, ali, jebe se posetiocima baš. Može odozgo da se dernja bilo ko. Poenta je u pivu. Poenta je u kraju raspusta.
Poenta je u pogrešno protumačenom pogledu ispraćenom potezanjem sečiva. Poenta je u polivanju usranog studentskog života čarobnim napitkom od hmelja, u nadi da će neki od ovih 900.000 pijanih balavaca izgubljenih u tranziciji u jednom trenutku zaličiti na princa na belom konju.
Eto. Čista romantika. Šta bismo mi da nam nije naših festivala, na kojima možemo da se sretnemo i nepogrešivo utvrdimo kako je broj glupavih situacija u koje sami sebe možemo da ubacimo neograničen.
Iduće godine moram da odem.
