Izvor: Politika, 11.Avg.2012, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trubom sam mogao da srušim avion
Svetski poznati trubač iz Vladičinog Hana govori kako je svirao na uvce Šeron Stoun i Peleu i zašto nije postao vojni muzičar
Guča – Svaki dogovor u trubačkoj republici Guča je čista improvizacija. Kao što je i magijska muzika Bobana Markovića. Zato ga čekam letnji dan do podne. Pregovaram s legendom već više sati, od kada je sunce probilo oblake iznad planine Jelice, a plehani zvuk omamio sva čula, uz sadejstvo s >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pivom koje teče u potocima. Improvizacija, to je Bobanovo kodno ime, njegov život i filozofija.
Tačno je podne. U vremenskoj dimenziji dragačevske galaksije, to je cik zore, kada se silan svet, od Novog Zelanda do Svilajnca, tek probudio i baulja uskim ulicama. Mešaju se oblaci i sunce, mirisi prasića i jagnjića koji se okreću na ražnju, čuje se grmljavina crnih trubača koji su stigli južno od Vranja, da sa šest dana zarade kao za šest godina.
– Da se vidimo večeras, razapet sam na sve strane – predlaže Boban.
U plavoj košulji, farmericama i spensericama s crvenim pertlama, on korača kao duh, dok mu se obožavalac, korpulentni četnik-početnik, ogrnut srpskom zastavom, momčina koja bi mogao da proguta ceo kazan svadbarskog kupusa iz jednog pokušaja, klanja do zemlje.
„Večeras je kasno, moj Bobane”,mislim se „jer to u prevodu znači prekosutra.” Jedan od najvećih svetskih trubača današnjice, konačno,pristaje. Vidimo se na stadionu, u 16 časova, na tonskoj probi orkestra. Najviše 20 minuta priče, a onda razlaz.
Sedim na betonskim tribinama i čekam. Nema Bobana, nema orkestra, samo uspaničeni menadžer koji zove mobilnim telefonom.
Boban stiže za 15 minuta, kao car. U ponoć je koncert „Orkestra Bobana i Marka Markovića“, ali benda nigde nema. Razbacani po šatrama, koriste svaku sekundu za tezgu, njihovu drugu majku. Nekoliko minuta pre dolaska na stadion, Bobanov sin Marko gruvao je rafale iz trube ekipi mladih bogataša u uvo, njihove devojke sa usnama napumpanim na tri atmosfere cikale su i vriskale, a momci su kitili Markovu trubu novčanicama od 50 i 100 evra.
Boban razmišlja da nabavi satelitski sistem za navođenje i konačno uđe u trag svojim trubačima, bubnjarima i klavijaturisti.
Da li je zaista sve improvizacija u Guči kada i vi, veliki šef, morate da tražite članove svog orkestra? Kudasu nestali?
U Guči nećeš moći da nađeš svoju ženu, a kamoli orkestar. Čim se članovi benda malo pomere od mene, ne mogu da ih pronađem. Tolika je gužva ovde. Ali, pred nastup, svi su na broju.
Kada ste prvi put došli u Guču?
Jako davno, osamdesetih godina. Da li je Tito još uopšte bio živ? Ko će da pamti. Da, bila je to 1981. godina, onda 1983. A prvi put sam pobedio 1988. godine. To ću uvek pamtiti. Bina je bila tamo, preko puta, gde je sada šuma. Navikao sam da sviram na velikim svetskim festivalima, da odsedam u luksuznim hotelima, ali nema ništa bez ove bine i ovog stadiona.
Ko dobije sve desetke u Guči od članova žirija, a to nije uspelo nikada i nikome nipre, ni posle vas, može li uopšte da napreduje u karijeri?
Jedini sam trubač koji je 2001. godine ovde pobedio sa svim desetkama. Ranije sam pobeđivao kao najbolji trubač, ali sa 57, 58 poena. Posle toga bilo mi je glupo da se takmičim.
Zašto s vama ne može da se napravi razgovor u kafani? Probali smo, ne ide.
Zato što imam puno fanova, jedan bi da se slika, drugi da se pozdravi. Vuku me za rukav, ali ne mogu da odbijam ljude. Takav sam.
Da li je istina da je vaš otac hteo da svirate u vojnom orkestru?
To je zaista bila njegova velika želja. Želeo je da budem vojni muzičar, ali mi to nekako nije išlo... U ono vreme je to značilo: socijalno, stambeno i redovna plata. To mi je govorio otac: „Imaćeš sve, sviraćeš kao gospodin, nosićeš kravatu“. Nažalost, nisam mu ispunio tu želju. Ali sam uspeo dok je bio još živ.
Da li je i on bio muzičar?
Svirao je helikon. Bio je prosečan, ništa naročito. Ali,moj deda po majci Pavle je bio veliki trubač. Moja majka i dalje tvrdi da je svirao bolje od mene.
Da li i sin Marko svira bolje od vas?
Opet moram da citiram svoju majku. Ona kaže da je moj Marko svirao kao njen otac. Ko što vidite, najslabija sam karika u familiji. Moj sin Marko ima nastupe s velikim muzičarima Evrope. Sada je napravio muziku za naš ce-de „Čovek i truba“. Ljupče Pavlovski i ja, koji smo radili u studiju, složili smo se da Marko menja zvuk i filozofiju trube.
Videli smo Marka na delu, pod šatrama. Kakva je bila vaša slava pod šatorima, kada još niste postali svetska zvezda? Koji je najveći honorar koji ste dobili?
Zaradio sam uvek pristojno i dovoljno za svoj život i porodicu. Nikada nisam brojao.
Reklo bi se, poslovna tajna?
Baš tako!
Kad smo kod vašeg oca, da li je on zaista zaslužan za vašu karijeru. Priča se da vas je učio muzici tako što ste kao dečak hodali i svirali trubu, dok je on išao iza vas. Posle svake greške, tresnuo bi vas po turu?
Da, moj otac je bio strog prema meni. Želeo je da završim školu, da budem dobar muzičar i dobar čovek. Ali, ja sam u to doba mnogo voleo i fudbal, ali od fudbala na kraju nije ispalo ništa. Od mene je ispao samo dobar navijač Crvene zvezde. Moj otac nije naučio samo mene da sviram ovako kako sviram, već i Marka. On je najzaslužniji za naše karijere.
Kuda se ne mora avionom, vi i članovi orkestra putujete mini busom. Koliko duša hrani vaša truba?
Stvarno se plašim letenja, pa se onda šalimo da zbog toga nikada nisam svirao u Australiji. Moj orkestar ima 13 ljudi, svi oni imaju svoje porodice, pa vi izračunajte koliko ljudi živi od svirke...
Da li je vaš orkestar nekada svirao u avionu?
Svirali smo, stvarno smo prašili. Bilo je to 1989. godine. Onda je još to moglo. Bio je to moj prvi izlazak iz zemlje. Išli smo u London, na takmičenje svih duvača sveta. Svirao je ceo orkestar, na visini od 10.000 metara. Niko nije primetio koliko se avion tresao. Dobro je da trubači nisu srušili avion.
Kako ste naterali publiku u Čikagu da vam skandira, dok ste bili ogrnuti srpskom zastavom?
Bilo je tu mnogo ljudi iz stare Jugoslavije. Ne radim to često, ali sam mislio da u Americi to treba da uradim. Najpre sam ogrnuo srpsku zastavu, a onda počeo da sviram. Čikago je tada ustao na noge!
Da li je istina da note i aranžmane pišete tako da samo vi umete da ih dešifrujete?
To je rekao naš poznati muzičar Zoran Hristić. Jedini on zna kako pišem note. Svojevremeno je bio član žirija, a ja sam hteo da sasluša moje aranžmane. Kaže on meni: – Da li to umeš da napišeš? – i zamoli me da vidi moje note. Kad ih je video, umro je od smeha.
Kome ste od svetskih faca svirali na uvce?
Mnogima... Brazilskoj fudbalskoj legendi Peleu, recimo, na festivalu u Nemačkoj. Pele je trebalo da šutne loptu, mi da sviramo, a novi papa da održi govor. Peleu smo posle toga svirali naše stvari, a on je gledao nemo i aplaudirao. Svirali smo mnogim lepoticama, ali holivudsku glumicu Šeron Stoun ne mogu da zaboravim. Bilo je to na Kanskom festivalu, vodio nas je moj prijatelj Emir Kusturica.
Kako je reagovala Šeron Stoun na zvuk trube?
Svirali smo joj naše, južnjačke stvari, svirali smo „Kalašnjikov”... I nemam pojma kako je reagovala ona, ali znam kako smo reagovali mi. Bilo je opasno – ali ta priča nije za „Politiku”. Ma, nisam video tako lepu ženu.
Ko vas sve od političara, biznismena ili sportista angažuje u Srbiji?
Mene sada zovu stranci. Ali sam svirao gotovo svim političarima. Juče sam se, recimo, sreo sa Ivicom Dačićem i Armandom Asanteom. Fino smo se ispričali. Svirao sam, recimo, Mrkonjiću na otvaranju mostova. I svi političari su galantni.
Svet smatra da ste najbolji etno trubač na planeti, vi mislite da u Vladičinom Hanu svi sviraju bolje od vas. Gde je tu istina?
Dobio sam priznanja za najboljeg svetskog trubača, od strane jednog engleskog magazina. Odavno imam to, sviram koncerte po svetu, tapšanja meni ne trebaju. I na sastanku trubača u Guči danas sam rekao da svi ovi klinci sviraju bolje od mene.
Da li je istina da je u Americi, na jednom plakatu, pored slike Luja Armstronga, nalepljena i vaša fotografija?
To se dogodilo u Njujorku. Moj fan je želeo da me odvede u jedan čuveni njujorški džez klub. Otišli smo na piće, kad, tamo stoji ogroman plakat Luja Armstronga. A u desnom uglu, moja mala sličica. To me je oduševilo.
Ali vi uvek ponovo dolazite u Guču. Imate li ikakvo racionalno objašnjenje za uspeh ovog festivala? U čemu je tajna Guče?
Ljudi moji, Guča je Guča – zato što je Guča! Tolike sam festivale i svirke odradio, ali ja čujem svoju trubu drugačije u Guči nego tamo negde.
Čuju li se najbolje trube samo ispod „južne pruge” ili imamo dobre orkestre i severno od Vranja?
Silni smo i na jugu i na severu.
Golf dvojka umesto bakšiša
Legenda kaže da ste dobili automobil umesto bakšiša?
To se dogodilo 1992. godine. Posle svirke sam dobio „golfa dvojku” od mog drugara Miška Bojadžije iz Ivanjice.
Odlazite li, posle svetskih turneja, da svirate svadbe?
Imam stalno želju da sviram svadbe. Nažalost, malo je vremena. Prepustio sam to Marku.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 12.08.2012
Pogledaj vesti o: Guča
.jpg)
