Izvor: Dzungla.org, 03.Jan.2014, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dejan Jevđić: Truba „arhivirala” izvorni melos
KADA me je voditelj programa na ovogodišnjem Saboru u Guči proglasio za dobitnika “Zlatne trube”, zaigralo mi je srce, suze sam jedva uspeo da zadržim. To je treća “Zlatna” zaredom, i nagrada koja će mi u ruke doneti majstorsko pismo. Tada mi je prolazilo kroz glavu: “Eh, da mi je sada da me vidi deda Ljubo!”… Od njega sam naučio sve i on mi je prvi usadio ljubav prema trubi… Ovako za “Novosti”, koje su protekle godine po 50. put dodelile “Zlatnu trubu” >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << najboljem trubaču u Guči, u svom domu, u selu Rasna, kod Požege priča Dejan Jevđić (33), kome se posrećilo da treći put uzastopno u njegovim rukama zasija “Zlatna”. U istom domaćinstvu su mu i braća Slobodan (31) i Branko (28), obojica trubači u orkestru čiji je Dejan kapelnik. Sva trojica imaju svoje porodice, a tu su im i roditelji Aco (55) i Zora (53), kao i baka Rusinka (83). I pored toga što ovde ima pet generacija, svi se lepo slažu, i sve funkcioniše baš kao i Dejanov orkestar, koji kada svira zvuči kao jedna, a ne osam truba. Trubači iz Rasne prepoznatljivi su po nenametljivom odnosu prema slušaocu, izvornom načinu muziciranja, verni tradiciji. To je publika znala da prepozna sve tri godine i zato je nagrada zasluženo pripala ovom skromnom i dobrom čoveku. Dejanov orkestar postoji od decembra 2000. godine. Pre toga svirao je u orkestru sa Dejanom Petrovićem, Dejanom Lazarevićem, Draganom Ignjićem…NE PRAŠTAJU USPEH Posle svakog Sabora u Guči oni orkestri koji nisu osvojili nijednu od četiri glavne nagrade, među kojima je i nagrada “Večernjih novosti”, tvrde da je bilo nameštaljki. – Ljudi u ovoj našoj sredini teško praštaju uspeh drugog. Čim dođe nagrada, odmah pričaju da se takmičenja nameštaju, da se nagrade kupuju… A niko od njih ne vidi ni vaš rad, niti kvalitet – kaže Dejan. – Bilo je mnogo uspona i padova. Nagrade nisu odmah došle, i zato je bilo najteže sačuvati orkestar. Nije lako okupiti deset ljudi i sve ih zadržati, jer ako nema nagrada i priznanja manje je i posla, a ti ljudi su, ipak, tu zbog toga što zarađuju za život od trubaštva. Najvažnije je imati cilj u životu, i lako ćeš preći sve nedaće i doći do njega. Nama se, eto, sve ostvarilo… Tek posle 11 godina sviranja, došla je prva nagrada u Guči – priseća se Jevđić i pokazuje nam sva tri kofera sa “Zlatnim trubama” našeg lista. Veli da mu motiv da svira trubu predstavljaju generacije trubača unazad, koji su ponikli iz zapadne Srbije. Uvek kada svira u Guči, na pozornici, priseća se, kaže, svih onih starih trubača, koji su sa trubom na ramenu prelazili pešice kilometre, samo da bi došli do domaćina, kako bi mu ulepšali veselje. – Pitaju me mnogi kako sam se i zašto odlučio da sviram baš trubu. Deda Ljubo je tu uradio mnogo, jer je i sam bio trubač… Kasnije sam shvatio da je truba najmoćniji instrument. Ona može da vas razveseli, da vas natera na igru, ali možeš uz nju i da zaplačeš. Ona jednostavno zna da iz čoveka izvuče ono što je najdublje u njemu skriveno. Eto, zato volim trubu i zato je ona moj život – priča Dejan. Njegov orkestar jeste ostao veran srpskoj izvornoj pesmi, ali Dejan veli da se danas ne može opstati samo svirajući takvu vrstu muzike. Jer, džaba je što, kako kaže, oni znaju najbolje da odsviraju kola, kada omladina ne traži “užičko kolo”, nego “džumbus”. – I dalje ćemo nastaviti da sviramo u Guči, bez obzira na majstorsko pismo. Nastavićemo da uvežbavamo orkestar, da zvuči još bolje. Veoma je teško danas naći pravac u trubaštvu, a da to već nije izmišljeno i poznato u ušima naroda. Smatram da je jedini put da sviramo narodnu muziku, onu koji vole ljudi sa ovog podneblja. Nama je ostalo da gajimo ono što su trubači odvajkada i radili – uveseljavali narod. Jer, istina je, od toga i mi živimo – zaključuje Jevđić. ĆERKE Dejanova najveća podrška u poslu je njegova porodica, na čelu sa suprugom Živkom (34). Njegove, kako on kaže, najveće sreće su njegove ćerke Mina (7) i Dunja (3). Pored trube, Dejan je već 11 godina profesionalni vojnik i radi u kasarni u Požegi. – Čast je biti pripadnik Vojske Srbije – veli on. OpširnijeVečernje Novosti
