Izvor: Kolektiv.co.rs, 06.Avg.2015, 00:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zoran Aleksov, upravnik Fabrike sumporne kiseline
Najveća nagrada je biti cenjen Ako sam inženjer i uočim neki nedostatak u tehnološkom procesu, treba da doprinesem njegovom rešavanju i radniku olakšam posao. Svi ovde znaju da sam stalno u pogonu i da ne bežim ni od jednog problema. – Ova nagrada može samo da me obavezuje da radim još bolje TIR. – Jedan od ovogodišnjih dobitnika nagrade „Inženjer Šistek“ je dipl. inž. metalurgije Zoran Aleksov, upravnik Fabrike sumporne kiseline. Rođen je 22. avgusta 1956. godine u Dimitrovgradu, gde je završio osnovnu, a u Pirotu srednju školu (elektro-smer). Diplomirao je 1981. na Tehničkom fakultetu u Boru (metalurški odsek). Zaposlio se 16. avgusta 1982. u Fabrici sumporne kiseline i u njoj proveo radni vek: od pripravnika, preko glavnog tehnologa i rukovodioca K- 3, potom i K-1 i K-2, do tehničkog rukovodioca (od 2002. do 2008.) i upravnika FSK-a u dva navrata (najpre do jula 2011. i ponovo od novembra 2014.). Dve godine (2012-2014.) bio je glavni inženjer za izgradnju fabrike sumporne kiseline i rekonstrukciju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Zato i nije slučajno što ga smatraju živom istorijom ovog metalurškog pogona. – Imao sam čast i sreću da od prvog dana radim u novim fabrikama i učestvujem u dokazivanju tehnoloških parametara, slično ovome što sada radimo, samo što sam tada bio pripravnik, a sada upravnik. Radile su četiri fabrike – kontaktna jedan, dva, tri i pržionica pirita. Sve je trebalo uklopiti, a zadatak smenskog inženjera je bio da obezbedi uslove kako bi, u saradnji sa Topionicom, one funkcionisale. Ali, da bi se sve to upoznalo trebalo je da se uloži mnogo truda i rada, prati literatura, a posebno da se slušaju iskustva starijih kolega – kaže Aleksov. Iz njegove radne biografije vidi se da je sve brzo savladao i ušao u dušu fabrike, jer je za dve godine postao šef K-3. Seća se da se tada zaposlilo još deset inženjera različitih struka, ali da je bilo presudno interesovanje i nadgradnja početnog, knjiškog, znanja kroz praksu. Za 31 godinu dao je mnoga unapređenja, korisna rešenja i predloge koji su primenjeni u fabrici, ali ih nikada, kako reče, nije „stavio na papir“ i za njih tražio nadoknadu ili ih zaštitio kao svoju intelektualnu svojinu. – Oduvek, a i danas tako mislim – ako sam inženjer i uočim neki nedostatak u tehnološkom procesu, treba da doprinesem njegovom rešavanju i radniku olakšam posao. Svi ovde znaju da sam stalno u pogonu i da ne bežim ni od jednog problema. Zadovoljstvo mi je što sam to radio i čast što su moji pretpostavljeni usvojili i primenili moje predloge i rešenja. Ne treba mi veća nagrada od toga što se ispoštuje ono što sam zamislio – skroman je naš sagovornik. Svaka naredna stepenica bila je izazov više, pa tako i ovaj najnoviji – nova Sumporna u čijoj izgradnji je učestvovao od davanja podataka za projektovanje do (ličnog) puštanja u rad, što mu je, kako ponosno ističe, bila velika čast! – Posle 31 godine iskustva, puštam u rad novu fabriku – a nigde nisam išao na praksu niti na obuku. Meni tu nije ništa novo, jer sam svakog dana na različite načine pratio njenu izgradnju, ali bez direktne obuke u nekoj drugoj fabrici (osim predavanja ljudi iz SNC Lavalina). Uprkos tome, uspešno smo je startovali, period uhodavanja još traje. Trudio sam se da ljudima prenesem bar deo znanja i iskustva koje sam stekao tokom izgradnje i obuke. Tehnologija, koja je ista u staroj i novoj fabrici (kontaktni postupak), u velikoj meri je savladana, a i elektronika će uskoro, jer su se i ovi ljudi svojski trudili – hvali Aleksov svoje kolege. Odgovarajući na pitanje čime je zavredeo najveće basensko priznanje, skromno kaže: – Čovek nikad ne treba da radi za nagradu. Isto bih radio i sa njom i bez nje. Ne znam da li će mlade kolege tako da razmišljaju, ali, po meni, to je pravi put. Pritom, biće i poštovani. Mlađim kolegama poručuje da se trude, neprestano uče, stalno budu u pogonu, jer ukoliko sede u kacelariji, od toga nema ništa. Ne valja i ako misle da sve znaju, to je još gore. – Svime što sam dosad uradio izborio sam se da budem cenjen, što je meni velika čast – završava Aleksov svoju priču.
.jpg)
