Izvor: Kolektiv.co.rs, 08.Mar.2017, 13:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žene RTB-a: Katarina Stratij (Topionica)
Kaća iz „srca“ nove topionice Katarina i kolege osam sati na šest monitora (sa još po tri „skrivena“ ekrana) budno prate put koncentrata od bedinga do konvertora, parametre njegovog sušenja, a naročito topljenja u novoj peći, sa zadatkom da proces drže „u koloseku“ i na vreme uoče, obaveste i reše svaki problem. – Naš posao je veoma odgovoran, naporan i stresan, treba mnogo da se razmišlja i brzo odlučuje, pa je, sem znanja, potrebna i dobra koncentracija – kaže ona TOPIONICA. – Nova topionica radi punom parom. Sve elektronske “niti” za upravljanje njom – od bedinga do konvertora – slivaju se na šest monitora u apotekarski čistoj i svetloj komandnoj sobi već prozvanoj “Novi Hjuston”. Troje operatera u plavim košuljama prati ekrane pred sobom, kosultuje se, zove telefonom i toki-vokijem, odgovara na pozive… Jedna od njih je Katarina Stratij koja je u Topionicu došla 2001. godine, a u “Stari Hjuston” 2006., pošto je prethodno završila Eleketrotehničku školu, menadžment u Zaječaru, a sada je, uz ovaj odgovoran posao, upisala i master studije na Tehničkom fakultetu. – Ovde, u “Novom Hjustonu” sam otkad je počela da radi nova topionica – kaže Kaća, kako je kolege kratko zovu. – Nas pet žena na ovom poslu dobro se slažemo sa njima. Na ovim ekranima “vidimo” liniju topljenja od bedinga do konvertora, odnosno od kretanja šarže, punjenja bunkera, preko rada parnog sušača i ubacivanja žarže u peć, do topljenja, odvajanja šljake, ispuštanja bakrenca, hlađenja gasova, rada kotlova… Sve mora da bude ispravno i ako se pojavi neka anomalija odmah reagujemo kako bismo sprečili veće probleme. A, na svakom od ovih monitora su još tri-četiri „skrivena“ ekrana na kojima, takođe, pratimo neke parametre. Svaki agregat je ovde „naslikan“ a podaci govore šta se u njemu događa. Evo, od programa na ovom monitoru koji se zove Proces Advajzer (procesni savetnik) sve zavisi. Svi elementi, mere, analize – tu se ubacuju. On to lepo proračuna i dobijemo podatke za dalje vođenje procesa kako bismo, na kraju, dobili najbolju anodu. Taj kompjuter je u ovoj smeni bio poveren Kaći i Nenadu Liliću, dok je Dragoslav Petrikić zadužen za kotlove, hlađenje gasova, energanu. Međutim, svako od njih zna da prati svaki ekran i da reaguje. – U početku je bilo neobično, kaže Kaća, svi smo imali tremu kako ćemo da se snađemo, kako da reagujemo, ali su nam i Finci, dok su bili tu, pomogli da se „uigramo“ i već je drugačije. Opušteniji smo, a tenzija, naravno, ima kad se ukažu problemi. Jer, niko od nas ne zna, pa ni ja ne mogu da tvrdim da se neće pojaviti nešto sa čim se nismo sretali. Ali, uglavnom smo savladali tehnologiju, rešavamo ono što pred nas iskrsne i proces teče. Odgovarajući na naše pitanje o čemu posebno vodi računa, Kaća kaže: – Kolega i ja pratimo da šarža dođe do sušača, da ne bude problema u transportu, pratimo parametre njenog sušenja, transport do peći, kao i da li svi agregati rade kako treba. Stalno smo u kontaktu sa komandnom sobom Sumporne, a lepo sarađujemo i sa ostalima u nastavku procesa kao što su konvertori, anodna rafinacija…Dogovaramo se, a tu je uvek i pomalo šale, kako ne bi bilo naporno ni nama ni njima. Kad uporedim stanje kada smo počeli i način na koji sada radimo, sasvim je druga priča. Već smo stekli neko iskustvo, znamo šta treba da radimo, kako da reagujemo. Trudimo se da to bude najbolje, ne samo zbog nas, već i zbog kolega koji dolaze da nas zamene i da sve to funkcioniše. Jer, najlepše je kad proces teče mirno, kad nema trzavica. To je u interesu svih nas. Niz monitora u komandnoj sali nikad nije bez nadzora. Katarina radi po smenama i taj rad ima i prednosti i mana. S jedne strane, može da završi neki poslove i prepodne i popodne, a s druge, nema vikenda, nema praznika, nema dužih putovanja. – Ali, sami smo to izabrali – kaže Kaća – i radimo, svesni da se bez nas ne može. Na nama je velika odgovornost. Sve oči su uprte u nas, za sve nas pitaju. Ponekad bude i naporno i stresno, moramo da budemo u kontaktu i sa radnicima u pogonu, i sa pretpostavljenima, i sa drugim odeljenjima. A kad sve “vratimo u kolosek”, onda možemo malo i da se opustimo, ali osam sati smo stalno na oprezu jer ovo je “srce” topionice. Odavde sve počinje, odavde idu svi proračuni i ako bismo mi zatajili, to bi se odrazilo na dalji proces. –Istina, ovde nema prašine ni gasova kao u pogonu, kaže Kaćin kolega Nenad, ali je napornost, važnost i odgovornost za ono što radimo tolika da posle osam sati efektivnog rada za kompjuterima, ponekad, izađemo odavde kao pijani, ovolikih glava. Slično misli i Petrikić, pa njihovo uključivanje u razgovor koristimo da ih zapitamo dali su zadovoljni onim što postiže njihova koleginica. Nenad joj bez mnogo dvoumljenja upućuje sve pohvale, naglašavajući: ”Brižna je i ažurna, jednostavno – najbolja! Petrikić sa „levog krila“ komandne sobe potvrđuje sve što je Nenad kazao, ali dodaje – Kaća je i najlepša. S nama je svaki dan, odlično smo je upoznali i nemamo nijednu lošu reč za nju. Opet se javlja Nenad: Komunikativna je, dobra, nema mana, sem jedne – ne voli da kuva kafu. Kaćina odbrana je jednostavna: – Oni je tako dobro kuvaju da nemam srca da im kvarim taj domet. I tako, u vedrom raspoloženju ova trojka privede kraju još jednu smenu posla koji fizički nije težak, ali je umno, kako reče Nenad, tri puta naporniji. Kaći ovo neće biti prvi Osmi mart u “srcu” nove topionice, tim povodom, kaže, napravi se mala zakuska, kolege ih prijatno iznenade, ali ona taj dan ne čeka kao vanserijski događaj.
