Izvor: Kolektiv.co.rs, 06.Mar.2017, 11:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žene RTB-a: Jelena Marinković Stoilković (Elektroliza)
Kvalitet anoda Jelenina je briga Jelena je sada upravnica Elektrolize, ali je do skora, sa još tri koleginice, radila (po smenama) u Topionici. Njen zadatak bio je da isprati livenje i pregleda svaku anodu koja se šalje u Elektrolizu kako tamo ne bi pravila probleme i čekala mesec dana da bude vraćena. Time se skraćuje put škarta, smanjuje procenat retura, poboljšavaju iskorišćenja i olakšava posao kolegama koj rade na elektrolitičkim ćelijama ELEKTROLIZA. – Diplomirani inženjer metalurgije Jelena Marinković Stoilković je sada upravnica Elektrolize, ali je (do skora) radila u Topionici, i to baš tamo gde se liju anode, međuproizvod iz koga se u Elektrolizi dobija (katodni) borski bakar sa četiri devetke. Da bi se do tih devetki stiglo mnogo je posla od flotacije do rafinacije, a Jelena, i njene tri koleginice sa kojima radi po smenama, ozbiljna su prerpeka svemu što ne valja i što kao krajnji ishod ne može imati kavlitet. Kao svojevrsna spona između Elektrolize i Topionice one su, „pod punom radnom opremom“, danonoćno na relaciji konvertori – livna mašina, pa smo i Jelenu, na Sretenje, zatekli u topionici, pred livenje 600 do 700 anoda. –Koleginica iz treće smene propratila je konvertorske operacije, a ja ću redukciju i kompletno livenje – kaže Jelena. – Najpre proverim da li su nivelisani kalupi na livnoj mašini kako bi težina anoda i debljina njihovih ušica bili u redu, a potom sve ostalo što može da utiče na kvalitet. Na početku livenja uvek sam pored tzv. demolera i u stalnom kontaktu sa livcem. Pratim zadatu težinu livenja (sada je 270 kg), debljinu anoda, da budu bez tzv. riseva, uključaka, odnosno da bude što manje škarta. Sledi čišćenje, brojanje i utovar anoda za slanje u Elektrolizu. Ponekad, kad se lije preko hiljadu anoda, sve to ide istovremeno, pa je potrebna dobra organizacija i saradnja svih koji tu rade. Pošto nam je, najkraće, ispričala šta je njen posao, zamolili smo Jelenu da nam kaže i nešto o sebi. Njeni roditelji su, kaže, u Bor došli 1969. iz Crne Trave, a ona je rođena 1971. godine, ovde se školovala izabravši između očeve struke (građevine) i metalurgije ovo drugo. Uz TIR-ovu stipendiju, diplomirala je na Tehničkom fakultetu. Sa suprugom Slobodanom, koji je inženjer mašinstva (takođe u TIR-u), zajedno je od srednje škole, a ćerkica Nevena već je u petom razredu. U RTB je ušla kao volonter-priparvnik 2003. i prošla sve pogone TIR-a, spojila teoriju i praksu, upoznala ljude, što joj je posle veoma pomoglo da se dobro snađe, najpre kao mlađi inženjer elektrolitičke rafinacije, a potom i kao tehnolog u regeneraciji elektrolita. Nakon porodiljskog, radila je nekoliko godina u metalbilansu Elektrolize, ali pošto „nije tip za sedenje“, zatražila je da se vrati u pogon za proizvodnju plavog kamena, a od septembra prošle godine je na ovom poslu ulazne kontrole kvaliteta anoda u Elektrolizu. –Naš zadatak ovde je da što više olakšamo posao našim radnicima u Elektrolizi i da anode koje tamo stignu budu bez mana, dobro napakovane kako bi ih u ramovima direktno spustili u ćelije. U tom smislu veoma sam zahtevna, evo, možete da pitate radnike topionice, sve mora da se uradi, a lepa reč i osmeh uvek je najbolje rešenje. Jer, ni nama ni njima nije u interesu da u Elektrolizu ode škart, da je ušica tanka ili debela (zbog koje anoda može da ispadne iz rama, pa se ljudi namuče dok je ručno nameste). Sve što nije dobro ovde se odvaja i šalje direktno u konvertor, čime skraćujemo proces, ne čekamo da takve anode stoje u Elektrolizi po mesec dana da bi bile vraćene. Nama je, najpre, bitno da bude što manje loših anoda, da procenat retura bude što manji, a iskorišćenje bakra što veće. Prema objašnjenju naše sagovornice, kvalitetna anoda je ona koja ima zadatu težinu, debljinu, bez riseva je, uključaka i tzv. repova pri dnu. One koje to imaju, dovode do kratkog spoja, pa radnici Elektrolize moraju svaku da vade i ponovo je vraćaju, a to nije lako. Zato se sada još u Topionici odvoji (i upiše u dnevni list anodne rafinacije) sve što nije dobro tako da u Elektrlizu može da stigne nešto falično samo ako se polomi u toku transporta ili podizanja. – Desi se ponekad, navodi primer Jelena, da se livna mašina zaljulja i ja onda upozorim livca da se to ne ponovi u sledećem krugu kako ne bismo u svakom redu imali po jednu sa tankim ušicama ili nejednake debljine. Jelena Stoilković i njene koleginice, veoma su dobro prihvaćene i od topioničara i od rukovodilaca. – Posle svake smene – kaže ona – uvek prenesemo poslovođama, tehnologu, upravniku, koliko je škarta, zašto je do njega došlo, gde i šta bi trebalo da provere mašinci, informatičari, zidari koji oblažu livnu garnituru. Već smo se navikle na smenski, noćni rad tokom kojeg smo često na promaji, hladnoći, ponekad pod maskom. Meni čak više odgovara jer sam duže sa detetom, imam više vremena za kućne poslove. Nije mi teško ni da spojim dve smene i da sutradan dođem u prvu. A, što su uslovi takvi, i sa tim sam se odavno pomirila, jer završili smo metalurgiju, a ne farmaciju. Otkako smo ovde za nama je preko 100 operacija livenja, a tokom nekih liveno je preko hiljadu anoda i sve je dobro prošlo. Mislim da žene ponekad mogu i više da urade od muškaraca, da se „više sete“, ukažu na rešenja. Najvažnije je da proces ne čeka, a Elektroliza je veoma dobro organizovala svoju službu kontrole kvaliteta da bi iz nje izlazio bakar sa četiri devetke.
