Izvor: 025info.rs, 02.Dec.2014, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike sećanja Alise Salopek: Disko od tri do pet
Možda smo bili peti ili šesti osnovne škole... Ni deca, ni "velika" deca. A želeli smo u "disko", onaj pravi.
Ne na one žurkice koje nam je tokom četvrtog razreda u učionici organizovao učitelj jednom mesečno. Na te žurkice, ili kako smo mi tad zvali "ples", učitelj je donosio kasetofon i kasete sa zabavnom muzikom iz tog vremena za "igranje" i za "ples u dvoje". Puštao je to, a mi smo igrali. Igranje uz muziku "za igranje" bilo je opuštenije, no kad je krenuo blok pesama >> Pročitaj celu vest na sajtu 025info.rs << za "ples udvoje", svi smo posedali na stolice i klupe koje smo sklonili do prozora. Niko nije želeo prvi da krene da bira svog para za igru.
"Dečaci biraju!" – rekao bi učitelj, a mi devojčice smo očekivale da će baš nas na igru pozvati onaj kog želimo da nas pozove.
"Devojčice biraju!" – posle nekoliko pesama ponovo bi se čuo učiteljev glas.
Nekako ta igra u dvoje nikako nije bila sa onom osobom kako smo mi to želeli, ali slika sećanja je ostala na te žurkice petkom posle časova.
Onda smo malo poodrasli, i baš u to vreme u "Omladinskom" se svake nedelje od tri do pet popodne održavao disko za decu. Pravi disko! Sa muzikom koju je puštao di-džej iz svoje kabine, a ne učitelj, sa kuglom koja se vrtela sa plafona, svetlucala i svetlela u raznim bojama, i sa svim drugim šarenim svetlima koja su igrala ispred nas. Muzika je odzvanjala sa zvučnika, toliko glasno da nismo mogli da čujemo jedni druge. Ali, nismo došli u disko da bismo pričali, komentarisali smo, već zbog igranja, plesa, najnovijih pesama koje još nisu počele da se vrte na radiju. Možda zbog nekih očiju crnih, ili "čuperaka plavih koji su se neprestano vrzmali po glavi", što bi rekao Mika Antić. Te "čuperke" smo viđali i u školskom dvorištu, ali znajući da ćemo ih sresti i u disku, nedelju posle ručka smo posebno očekivali i posebno se satima pre toga spremali i uređivali. Naročito mi devojčice! Ih, pa u disku za decu - nedeljom od tri do pet - nismo bili samo mi "petaci" ili "šestaci", bili su tu i oni stariji, iz sedmog i osmog.
"Ugasi meeeee! Zar ne vidiš da goooorim?!" – diskom je odzvanjala pesma.
I baš negde posle tog refrena, di-džej je smanjio muziku i rekao da sledi nagradno pitanje.
"Ko bude najbrži i dođe prvi do kabine i uz to tačno odgovori na pitanje, dobiće nagradu!"
Ne sećam se šta je bilo za nagradu.
Mnogi su pojurili do stepenica koje su vodile do kabine gde je bio di-džej! Pojurila sam ja, mada videvši da od gužve ne bih imala nikakve šanse da stignem prva, odustala sam na pola puta, iako sam bila sigurna da će nagradno pitanje biti: "Ko peva ovu pesmu?" i da odgovor znam.
Do di-džeja prvi je stigao Denis, tada učenik sedmog razreda.
"Nagradno pitanje nije čija je ovo pesma." – počeo je di-džej, dok smo mi svi sa podijuma gledali u staklo te kabine i u zadihano Denisovo lice, očekujući pitanje i odgovor.
"Nagradno pitanje je - Iz kog grada je ova grupa?"
Tajac! Na trenutak samo... Kod mene malo duže, jer u momentu nisam mogla da se setim, a i očekivala sam drugo pitanje. Pa uvek je pitanje bilo - naslov pesme ili ko peva. U tom momentu mi je proletelo kroz glavu - šta da sam ja kojim slučajem pojurila ka stepeništu i prva stigla do kabine? Koja bi to sramota bila da odgovor zastane negde u glavi, a skoro cela škola da čuje da to ne znam.
Ali, Denis je "ko iz topa" odgovorio - "Iz Zagreba!"
Ah, da... Iz Zagreba, tad sam se i ja setila.
To mi je bio nauk da nikad ne jurcam po nagradna pitanja, jer nikad ne znaš kakvo pitanje može biti.
Slika sećanja na ta nedeljna popodneva i na disko za decu od tri do pet, često preleti pred mojim očima, naročito kad negde čujem tu pesmu.
.jpg)
