Izvor: Kolektiv.co.rs, 05.Avg.2017, 19:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
“Šistekovci”: Milutin Šćopić, život uz kriveljski kop
Majstor za hidrauliku bagera Rastao je uz južni obod kopa, sada živi na zapadnom i nikad nije odbio da popodne, usred noći, na praznik, dođe na posao. Njegova specijalnost je hidraulika bagera, pipav i prljav posao podmazivanja, od koga se svi izmiču, a njega baš to izaziva: ”Možda nisam najbolji majstor – veli Šćopić – ali kad naiđem na problem ne odustajem dok ga ne rešim”. “Milutin je perfektan majstor, a još bolji čovek” – kaže upravnik kopa Milan Delić KOP “KRIVELj”. – Nikad nismo imali lakši posao oko izbora kandidata za Nagradu “Inženjer Šistek” nego ove godine. Jednoglasno smo predložili mašinskog tehničara Milutina Šćopića, poslovođu održavanja bagera i bušilica. To je perfektan majstor, a još bolji čovek – kaže upravnik kopa Milan Delić. – Ovde je došao sa “Cerova” i nametnuo se kvalitetom, zalaganjem i željom da od starih majstora uči najpre o starim bagerima-sajlašima, a posle 2008. radeći i učeći od servisera, Militin se istakao kao jedan od vodećih ljudi za hidrauliku novih bagera. Sticajem okolnosti on živi na obodu kopa, pa nikad nije odbio da popodne, usred noći, na praznik pritekne u pomoć smenskoj ekipi. A, ta brzina u otklanjanju kvara mnogo nam je značila Milutin je rođen 13. avgusta 1973. u Velikom Krivelju i bukvalno rastao uz tamošnji kop. Imao je šest godina kada su mašine krenule preko bašti, njiva, livada i šumaraka. U rodnom selu je završio osnovnu, u Boru srednju mašinsku i 1993. se zaposlio na “Cerovu” na održavnju bagera. Decembra 2002. “Cerovo” je zatvoreno i on se vraća “svome” kopu sa čije ivice je, kad je otvoren, preseljen u centar sela, ali se ženidbom (pošto je zet u kući) ponovo našao na njegovom obodu, ali sa suprotne strane. – Sticajem okolnosti celog života se vrtim oko kopa – kaže vredni i vedri dugajlija Šćopić. – Odrastao sam gledajući te velike kamione i bagere, što je uticalo na izbor mog zanimanja. Pre dolaska prvog novog bagera na kriveljski kop u ekipi za njihovo sklapanje išao sam u Dizeldorf na usavršavanje u firmu koja ih proizvodi. Tamo smo videli kako nastaje svaki deo i osećao sam se odgovornim da sve to savršeno savladam i uzvratim firmi na pravi način. Milutin je najviše oko bagera, a pošto su to skupe, sofisticirane, produktivne mašine, izuzetno je važno da se njihovi servisi, zamena ulja, obavlja na vreme, “po servisnoj knjizi”. – To su mašine koje se ne gase, pa dolazi i do neplaniranih kvarova – objašnjava Šćopić. – Najčešći problemi su oko hidraulike, njenog podmazivanja, a ti poslovi mi najbolje idu od ruke. Valja, međutim, znati da je podmazivanje bagera kompjuterski regulisano. Niko ništa ne uključuje, već kompjuter određuje na koje vreme startuju pumpe. U tom sklopu postoji stotinak injektora koji do svakog mesta za mazanje, u određeno vreme, sprovode određenu količinu masti. Ali, desi se da nešto zaglavi, polomi, uđe nečistoća i, pošto je tako programiran, bager stane i treba brzo intervenisati. Niko ne voli da se prlja, to su svi izbegavali, a mene je nekako privlačio baš taj pipav posao. Možda nisam najbolji od svih majstora, ali kada naiđem na problem, nemam mira dok ga ne rešim i – ne odustajem! A, naš posao je i dijagnoza, i utvrđivanje uzroka (da se greška ne ponavlja) i popravka. Šćopić kaže da nije konfliktna osoba i da kao poslovođa nema problem da nekog tera da radi. – Kad se prvi latim posla kolege su odmah za mnom. Pošto nas je malo u odeljenjima, poslovođa je ovde i organizator i predvodnik. A, meni od malena nije bilo mrsko da radim, da se petljam oko traktora, a i otac i stric su mi bili vrsni majstori. Dosta sam naučio i od tasta koji je radio na Jami i izuzetan je majstor za dizel-motore. Na poslu ne gledam da mi samo prođe tih osam sati, a moja supruga i tri kćeri imaju puno razumevanje i za sve ono prekovremeno. Jer živimo od Rudnika. Supruga Maja nije zaposlena, najstarija kćer Maša upisuje medicinu, Anđela će u treći medicinske, a najmlađa Anja, šesti je razred osnovne, svira klavir i jedna je od boljih u klasi, tako da me čeka još dosta školovanja. Na pitanje kako doživljava Nagradu “Inženjer Šistek” Šćopić kaže: “Iskreno, ja sam čovek koji ne pokazje emocije, koji se ničemu preterano ne raduje. Zahvalan sam na nagradi i tome što su me se setili. I bez nje je naporno, ali svakako ću opravdati poverenje, istrajati, kao što sam i pri sastavljanju prvog bagera na minus 30 kada sam na posao došao u tri ujutru i toliko se smrzao, što bi rekli “za sve pare”, da ruke nisam osećao, ali – beger je pušten”.
