Izvor: Aleksinac.net, 16.Apr.2018, 12:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Različito shvatanje
Ponekad je teško shvatiti šta je pisac hteo da kaže. Mislimo na književno stvaralaštvo. Nije lako razumeti duboke misli iskazane u književnim delima. Često ni sam autor nije načisto šta je poenta napisanog!
Šta tek reći o političarima i njihovim vanvremenskim i vanprostornim zamislima? Kako razumeti genijalne ideje mudrog rukovodstva? Jer svako je rukovodstvo mudro. Makar do trenutka dok ne budu bačeni na stub srama, to jest, đubrište istorije. Posle već sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Aleksinac.net << ide svojim tokom. Za sve neuspehe, promašaje, posrnuća, krivo je prethodno rukovodstvo. Čak i onda kada je polovina aktuelne vlasti usrećivala narod upravo u tom prethodnom rukovodstvu. Odnosno, u prethodnim!
Elem, ima slučajeva da jedna polovina naroda, čitaj glasačko telo, u potpunosti razume viziju upravljačke elite. Ili bar podržava, iako ne razume u čemu je stvar. Ima i slučajeva da se demokratsko odlučivanje svodi na jednu ličnost. U takvim izuzetnim primerima, upravljačku elitu čini jedna osoba. Svejedno je koju zvaničnu funkciju obavlja taj čovek, od njega sve počinje i s njim se sve završava. Njegova reč je zakon. Jer pisani zakoni ne igraju preterano važnu ulogu. Ne moramo se držati zakona kao pijan plota! Broz je i dalje putokaz mlađima.
Kod takvih, ne baš raritetnih demokratija, vlada ne vlada nego sluša. A pomenuta polovina naroda koja u svemu podržava uzornu demokratiju, rukovodi se manje razumom, a više srcem, delimično i stomakom. Kad je srce puno ljubavi prema vođi i demokratskim institucijama, i kad je stomak pun pljeskavica i sokova, ne možeš sumnjati u budućnost. Problem čini druga polovina glasačkog tela. To su oni večiti nezadovoljnici, zakerala, smutljivci. Oni što podmeću klipove u točkove razvoja i napretka. Kao, po njima, ne može neko na važnoj državnoj funkciji da ne poštuje zakon. Ne može, recimo neko takav, da donosi odluke, da daje koncesije stranim firmama, da pregovara i potpisuje državne sporazume od sudbonosnog značaja za državu ako ta ovlašćenja njemu ne pripadaju po ustavu i zakonu! Eto za šta se hvataju saboteri napretka!
Najbolji dokaz protiv tih kočničara je dekan najcenjenijeg pravnog fakulteta u državi. Ako dekan javno podržava ovakvu demokratiju i neprikosnovenog vođu, to znači da je u državi sve u najboljem redu i po zakonu. Ko je, inače, stručniji od dekana pravnog fakulteta u pravnim pitanjima?
Ili tvrdnje kočničara sistema da ekonomija ne valja, da se kaska za drugima, da je zdravstvo urušeno, da bezbednosne službe slabo rade, da vojska ne uliva poverenje i slične gluposti, najbolje opovrgava činjenica da nekoliko članova Akademije nauka apsolutno podržava postojeće stanje. Pa, ko je pametniji od akademika? Šta tek reći o nekolicini umetnika kojima društvo nije potaman? Malo je tih nezadovoljnika u kulturi. Ako je suditi po tome koliko su prisutni u javnim servisima i štampanim medijima. Upravo mnoštvo umetnika, takozvanih branilaca sistema, najbolje demantuje onu neznatnu manjinu opoziciono nastrojenih umetnika. Kakve sve veličine među glumcima, rediteljima, piscima, baletskim igračima stoje na braniku napredne i prosperitetne države!
Zato bi trebalo upamtiti i jedne i druge. I one koji brane demokratiju, hoću reći ovo sada, kao i one koji su protiv ovog sada, ma kako to nazivali. Jednog dana i to će proći - reče Andrić, pa kad već mora da prođe, da se zna ko je branio, a ko je rušio. Ljudsko sećanje je varljiva kategorija i ne treba se mnogo oslanjati na sećanje. Pisana ostavština, kao i javno izgovorena reč pred kamerama, potpis podrške, odnosno potpis protiv, biće pouzdaniji dokaz nečijeg mišljenja od pukog sećanja. Da se zna u budućnosti, bila ona napredna ili sumorna, ko nosi zasluge za jedno, kao i ko je odgovoran za ono drugo!
Miodrag Tasić
