Izvor: Kolektiv.co.rs, 10.Avg.2017, 09:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Penzioneri RTB-a: Milorad Ursulović (Jama)

Stipendija me dovela u rudarstvo   Najlepše je kad završiš smenu i izađeš zdrav i prav na svetslost dana, jer ne može čovek da proceni da li je bezbedno svuda gde prođe tokom svojih poslova na jamskim horizontima. – Otišao sam u penziju sa skoro 47 godina staža, sem plate od firme nisam uzeo ni stan ni bilo šta, nadao se da će moji zetovi naći posla u struci u RTB-u, ali od toga zasad ništa i nije mi baš pravo što je tako BOR. – Milorad Ursulović iz Zlota, sada zet u Podgorcu, ostao je bez majke sa pet godina i odrastao uz dedu i oca u siromašnoj porodici. Pošto otac nije nigde radio, nadničario je, to je nateralo Milorada da se, imajući u vidu stipendije koje je davao RTB, opredeli za rudarstvo. Tako je posle dve godine tzv. zajedničkih osnova, upisao, i 1983. završio, za rukovaoca rudarske mehanizacije u podzemnoj eksploataciji. Pošto je čak u Despotovcu mogao da se školuje za četvrti stepen, odlučio je da ostane na tom trećem i krajem te godine je počeo da radi. A, pošto ga je zdravlje služilo te nije imao prekida u poslu, vredno je radio sve do januara ove godine kada je u 52. godini života otišo u penziju sa 46 godina i 8 meseci staža. –Prve dve godine – priča Milorad – radio sam u brigadi koja je brinula o jamskom koloseku. Kad sam se vratio sa odsluženja vojnog roka opet su me usmerili na izvoz rude i tu sam obavljao razne poslove. I na točenju, i kao signalita, i kao pultista, desetak godina smo malim lokomotivama-akumulatorkama prevozili bogatu rudu. Posle smo prebačeni ovde na tzv. donju Jamu gde se prevozila i jamska i ruda sa starog kopa koji je u to vreme još radio. I Milordu su, kao i njegovom kolegi Momiru, u lepom sećanju te prve godine u Jami. Bilo je i dobrih i loših trenutaka, i šale i nervoze, ali sve je prošlo. Tokom tolikih godina pod zemljom prošao je samo sa jednom lakšom povredom kada ga je ošamutila krupica rude padom na njegov šlem. Ali, kolege su bile tu i sve se dobro završilo. – Najlepše je – kaže Milorad – kad završiš smenu, izađeš zdrav i prav na svetlost dana. Jer, ne može čovek da proceni da li je svuda bezbedno kad prolazi tokom svojih poslova jamskim horizontima. Najradosniji smo što smo završili radni vek i doživeli da odemo u penziju. –Sve vreme dok sam radio – nastavlja priču mladi penzioner – živeo sam u selu i putovao do posla. Nemam neku farmu, već sam se bavio poljoprivredom tek za potrebe našeg domaćinstva i tako ću nastaviti. Ja sam izabrao rudarstvo kao svoj životni poziv i od toga smo se sa suprugom izdržavali i decu podizali. Od starije imamo dva unuka, od mlađe jednog. Nadali smo se da će naši zetovi naći posla u RTB-u, ali od toga, zasad, ništa. Stariji zet, čiji je otac takođe stekao penziju u rudarstvu, pogonski je inženjer energetike, a radi kao trgovac! To mi nije baš pravo jer od tolikih godina provedenih u firmi, sem plate, nisam uzeo ni stan, ni bilo šta. Starija ćerka, koja ima ekonomsku školu, takođe radi u trgovini, a mlađa je medicinska sestra u borskoj Bolnici. Mlađi zet takođe ima fakultet, “nešto za kompjutere”, ali ni on ne radi u struci, već kod privatnika. Morali smo, kaže na kraju Milorad, da se ovoliko zadržimo, da prebacimo 45 godina staža, kako ne bismo išli u penziju sa umenjenjem. Propisi su promenjeni i džaba nam beneficija kad moramo da čekamo godine starosti ili da prihvatimo trajno umanjenje. Jer, penzije rudara više nisu tako visoke kao nekad. Članak Penzioneri RTB-a: Milorad Ursulović (Jama) se pojavljuje prvo na Kolektiv.

Nastavak na Kolektiv.co.rs...