Izvor: Aleksinac.net, 19.Jan.2020, 14:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolumna Miodraga Tasića: Zagađenje!
Čini se da u Srbiji više ne može da se diše. Neki misle da zbog toga što je otežano disanje, da u Srbiji nema života! Međutim, to je preterano i preuveličano gledište. Kao i sve u Srbiji, uostalom.
Jeste da je zagađen vazduh u našim gradovima, a ni u selima ništa bolje nije. Gušimo se u smogu, sumporu, ugljen-dioksidu i ugljen-monoksidu. I Bog će sveti znati čega sve to ima u ovome što se naziva atmosferskim vazduhom kojim polako, ali sigurno trujemo pluća, >> Pročitaj celu vest na sajtu Aleksinac.net << srce, mozak, ali i dušu. Jer ministarstvo ekologije, nadležne službe, vlada, poslanici u skupštinskim klupama očigledno ne znaju šta udišemo, a još manje koliko je to opasno. Odnosno, da li je stvarno opasno?
Doduše, zagađenje nije od juče. Ozbiljni i savesni ljudi, stručni po ovom pitanju, tvrde da se kod nas zagađuje atmosfera, ali i zemlja takođe, voda, uopšte okolina decenijama već. Pojedinci smatraju da je zagađenje nastalo davne 1945.godine. Od tada mi ne možemo od đubreta glavu da podignemo! Taložilo se, taložilo, i sada smo u svetskom vrhu. Naši gradovi prednjače po zagađenju. Eto, ipak smo po nečemu prvi u svetu! Mada ima oprečnih mišljenja i na ovoj stvari. Kao ono: „Čega se pametan stidi...“.
Bilo kako bilo, tek đubreta je i previše u ovoj maloj državi. Kad kažem đubre, mislim i na dim koji nemilosrdno kulja iz svakojakih dimnjaka. Đubre je i otrov koji izlazi iz pocepanih auspuha brojnih krntija koje se valjaju srpskim izlokanim putevima. Onih nekoliko termoelektrana, jedna čeličana i rudnik zlata i bakra sigurno ne služe proizvodnji kiseonika. Isto kao ni nebrojene toplane na mazut i ugalj. Ali, to je danak obnovi i izgradnji, industrijalizaciji, napretku, tranziciji. Tako da imamo danas ovo što imamo!
Ne treba potcenjivati otrove i đubre što dolazi iz bijela grla vrlih nam usrećitelja. Kao ni njihovih slugu u obliku nezavisnih novinara, samozvanih analitičara, društvenih radnika, ma šta to značilo, medijskih zvezda svih fela... Teško ćemo se izboriti s ovolikim zagađenjem društva. Nema tog vetra, te košave koja će oduvati dim i smog s ovog prostora. Ono što nas zagađuje ne možeš pomeriti. Niti ono želi da se skloni. Da ode nekuda. Da se pročisti vazduh. Da prodišemo punim plućima. Da i mi osetimo svežinu. Nije nam suđeno. Udisaćemo mi otrove dok smo živi. Hrana će nam biti zagađena i puna hemije. Voda neupotrebljiva. Reke, jezera, putevi, železničke pruge, ono malo šuma prekriće plastika, staklo i limenke. Uz poneku crkotinu pride. Previše smo zagađeni i zgađeni da bismo nešto promenili na bolje. A nije malo ni onih koji su se navikli na đubre i dim. Ceo život su proveli u smeću i prljavom vazduhu, pa se prilagodili. Za drugačije ne znaju. U smeću su svoj na svome. Nije im lepo, ali samo da ne bude gore. Ovako se nekako može. Po svoj prilici takvi su u većini. Stoga je i teško očekivati da će se dim razići. Nema ovde svetla na kraju tunela.
Miodrag Tasić
