Izvor: Objava, 07.Okt.2018, 09:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПРИЗРЕН

У античко доба овај град звао се Теранда, а у византијско био је регионално средиште. Тада су у њему изграђена утврђења Дрвенград и Вишеград, познат као призренски Горњи град. У њему је било седиште византијске епископије. Повељом цара Василија, призренска епископија поклоњена је Охридској архиепископији, и то је први писани документ у коме се град помиње, тада под именом Приздријана. Од 1275. године је у српској држави и постаје привредно и духовно средиште. У доба краља Милутина, Призрен је постао најзначајније трговачко место у Србији. Наставља да јача и у време цара Душана и цара Уроша. У то време Призрен кује и свој новац.

После смрти цара Душана Призреном је владао Вукашин Мрњавчевић (до 1371), његов син Марко (до 1372), а онда великашка породица Балшићи (до 1376).

Призрен је пао под турску власт тек 1459. Тада добија нову урбану структуру формирањем чаршија и махала и изградњом великих исламских грађевина. Уништаване су српске средњовековне цркве или претваране у џамије.

Призренска Богословија основана је 1871, а најважнији допринос подизању дао је велики српски добротвор Сима Андрејевић Игуманов, рођени Призренац.

После Првог балканског рата Призрен поново улази у састав Србије, а после Првог светског рата и бугарске окупације постаје седиште округа. Развијају се привреда, просвета, култура, здравство, саобраћајнице... У деценијама након Другог светског рата, под притисцима албанских екстремиста долази до исељавања Срба. После доласка снага Северноатлантског пакта на Косово и Метохију 1999, неалбанско становништво је скоро у потпуности протерано. Рушене су и паљене њихове куће, верски објекти и споменици. Нарочита ескалација албанског рушилаштва била је у Мартовском погрому 2004, када су у Призрену срушени најважнији споменици српске православне баштине.