Izvor: Radio Dunav, 15.Avg.2018, 08:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ЗАНИМЉИВОСТ ИЗ СВИЛОЈЕВА : ПУТЕВИ ПРИЈАТЕЉСТВА
Време је годишњих одмора па је и гранични прелаз код Богојева ових дана буквално “окупиран”. Колоне возила иду са једне на другу страну а цариници имају пуне руке посла. И, све би текло устаљеним распоредом да се није појавио он …
Из правца Хрватске ка Србији иде возило, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Dunav << нит ауто нити мотор. Нешто највише налик оним свемирским возилима који су се возикали по месецу. За воланом господин којем се испод кациге оцртавају лепо неговани бркови. У том часу све активности на граници су обустављене, и сви погледи усмерени у том правцу. Наравно царинске формалности су брзо завршене и ово возило, нит ауто нит мотор је наставило пут ка Свилојеву. – Обрадовао ме је позив Давида Тараса мог другара из детињства да се након толико година видимо. Он је сад у Аустралији, али сваке године са супругом Зорицом долази на своје имање у Свилојево. Идеално да се сретнемо и присетимо дана младости, каже 67. годишњи Мирко Крнетић из Тополине код Нашица. Овај витални човек у седмој деценији живота је у правом смислу авантуриста.
Највећи део живота је провео на грађевинама Аустрије, Немачке и Италије, а онај мањи део је користио за путовања. Пропутовао је целу бившу СФРЈ. Свуда има пријатеље са којима се и данас радо чује и види. Мењао је возила. Некад је возио Џип Нисан Патрол са којим је знао да заобилази разне препреке на путевима, па пољима и долинама стизао до циља. Овај Квотербајк има већ две године и каже за ништа га не би мењао: Купио сам га половног. Нема теорије да га возим по киши. Станем покријем га и кад киша престане идемо даље. Зато је и после осам година као нов, истиче Мирко. Стизао је он са својим возилима на све стране па и до некад заједничког Јадрана. У Пули му је највећи другар био чувени Мате Парлов за којег каже да такве људине надалеко било није. Помиње и дружења са Бруном Лангером из “Атомског склоништа”… Причи и сећањима никад краја, али треба ићи даље.
Пољупци, стисак руке и сузе у очима старих другара. Мирко пали своју машину и уз махање поручује: Овај мој “Гамаx патрол” чека моју следећу наредбу. А ја се већ припремам и за који дан идемо на Козару. Машина, нит мотор нит ауто креће опет ка граници. Којој граници? Док је оваквих људи, границе нема, нити ће је бити.
аутор: Софија Пуалић Шперо
