Izvor: Radio Dunav, 08.Okt.2026, 10:02
ЉУДИ КОЈИ МЕЊАЈУ ЗАЈЕДНИЦУ: БИЉАНА БЕНИЋ, ЖЕНА КОЈА ЈЕ ИЗ СОПСТВЕНЕ БОРБЕ НАУЧИЛА ДА ДРУГИМА ВРАЋА НАДУ
Постоје људи који својим радом остављају видљиве трагове: изграђене објекте, уређене просторе, написане књиге. А постоје и они чији су најважнији трагови у животима других људи. У једном разговору који је некоме вратио снагу, у загрљају који је дошао у правом тренутку, у осмеху >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Dunav << после тешког лечења или уверењу да човек ни у најтежим животним околностима не мора да остане сам.
Апатинка Биљана Бенић, председница Удружења особа лечених од рака „Нада“, припада људима који су велики део свог живота посветили управо таквим, често невидљивим, али драгоценим делима.
По образовању дипломирани инжењер прехрамбене технологије, данас пензионерка, по души песникиња, Биљана је жена чија се осетљивост према људима препознаје и у речима и у делима. Иза њене благости и срдачности стоје године професионалне одговорности, личних искушења, волонтерског рада и сусрета са људима који су водили неке од најтежих животних битака.
Она добро зна колико је тешко изговорити реч рак. Али још боље зна колико је важно да после те речи не наступи тишина.
ОД БРИГЕ О ВОДИ ДО БРИГЕ О ЉУДИМА
Биљанин професионални живот био је везан за струку која захтева прецизност, знање и одговорност. Као технолог на градском водоводу у Апатину, годинама је учествовала у припремама и реализацији реконструкције фабрике воде, завршене 2010. године.
После деценије рада на том послу, могла је, како каже, мирније и задовољније да одлази на радно место. Вода коју су користили њени суграђани достигла је прописани квалитет, а она је имала осећај да је својим стручним знањем допринела нечему важном за читав град.
До пензије јој је тада преостало још пет година. Управо у том периоду сазрела је одлука да још већи део своје енергије посвети људима којима је потребна помоћ.
„Сматрала сам да сваки човек, поред бриге за себе и своју породицу, треба да током живота део свог рада, искуства, способности и знања усмери и на побољшање услова живота људи у својој заједници“, објашњава Биљана.
Та потреба није настала преко ноћи. Још као девојчица, у основној школи, била је председница подмлатка Црвеног крста и учествовала у акцијама помоћи друговима.
Али лични сусрет са малигном болешћу дао је њеном хуманитарном опредељењу сасвим нову дубину.
Са болешћу су дошли страх, бол, неизвесност и питања на која није увек било одговора. Дошли су, међутим, и људи чија јој је подршка помогла да истраје.
Из тог искуства понела је разумевање које се не може стећи само читањем књига или слушањем туђих прича.
„Победа над тешком болешћу улила ми је снагу да победим и своје дотадашње слабости: претерану затвореност и стидљивост, избегавање непријатних ситуација и страх од јавног наступа“, присећа се.
Жена која је некада избегавала да говори пред већим бројем људи почела је јавно да прича о сопственој болести, позива на превентивне прегледе и подсећа да здравље не смемо узимати здраво за готово.
Њена лична борба тако је постепено постајала борба за друге.
ЈЕДАН ТЕЛЕФОНСКИ ПОЗИВ КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО МНОГО ТОГА
Једног августовског поподнева 2011. године Биљана је позвала број телефона Друштва за борбу против рака у Сомбору.
Јавила се др Ђерђи Шарић, онколог сомборске болнице и председница Друштва. Позвала је Биљану да већ наредног дана дође на састанак.
Биљана је отишла. И одмах добила прве задатке.
Каже да им се искрено обрадовала.
Тада је упознала и Душана Тишму, једног од најпосвећенијих волонтера Друштва, човека чије ће речи и поступци оставити дубок траг у њеном животу.
Убрзо је окупила људе из Апатина, а из тих сусрета настала је апатинска секција сомборског Друштва за борбу против рака.
Оно што је почело окупљањем неколицине људи временом је прерасло у заједницу у којој су се делили страхови, искуства, савети, али и радости.
Организована су предавања, хуманитарне акције, излети, екскурзије, одласци у позориште, књижевне вечери, па чак и заједничка летовања у Грчкој.
За некога ко се после операције или дуготрајног лечења повукао из друштва, такав излазак није био тек обично путовање.
Био је то повратак међу људе. Понекад и повратак себи.
Децембра 2022. године основано је самостално Удружење особа лечених од рака „Нада“ Апатин, које данас окупља тридесетак чланова, углавном људи са личним искуством малигне болести.
Њихов циљ није само да помогну оболелима да лакше прођу кроз лечење, већ и да раде на здравственом просвећивању, превенцији, раном откривању болести и повратку лечених особа свакодневном животу.
Иза свега стоји једноставна, али изузетно важна чињеница: понекад човека који се суочава са болешћу најбоље разуме онај ко је већ прошао сличан пут.
„ОВДЕ МЕ НАЈБОЉЕ ЧУЈУ“
Међу бројним људима које је упознала током петнаест година хуманитарног рада, Биљана посебно памти Матилду Зупанчић, данас покојну чланицу удружења.
Једном јој је Матилда рекла:
„Члан сам Друштва за борбу против рака јер ме ту најбоље чују.“
У тој краткој реченици, чини се, садржана је читава суштина онога чему је Биљана посветила велики део живота.
Јер људима који пролазе кроз тешку болест није увек потребан савет. Понекад им није потребно ни охрабривање по сваку цену. Потребан им је неко ко ће их саслушати, разумети њихов страх и дозволити им да говоре о ономе о чему другде можда ћуте.
У „Нади“ се заједно радују добрим лекарским налазима, али се деле и бриге када резултати нису онакви какви су се очекивали.
Ту се разумеју и тренуци слабости, неизвесности и умора.
Биљана се присећа и једног одласка у Српско народно позориште у Новом Саду, на балет „Крцко Орашчић“, пред новогодишње празнике.
После представе неко од чланова јој је рекао:
„Хвала ти што си нас овде довела. После дужег времена осећам се човеком.“
Мало је признања која могу толико да значе некоме ко своје слободно време, труд и енергију годинама поклања другима.
Такве реченице Биљана чува као потврду да све оно што ради има смисла, чак и онда када посустане.
ПЕСНИКИЊА КОЈА ЈЕ НАУЧИЛА ДА ЧУВА И ТУЂЕ ПРИЧЕ
Постоји и један други, дубоко лични свет Биљане Бенић. Свет књига, стихова, прича и записаних сећања.
Писала је још као девојчица. Најпре песме, затим кратке приче. Освајала је литерарне награде, а њени радови су објављивани.
Чак и током студија технологије није престајала да пише. Њене песме и приче налазиле су место у факултетским зидним новинама, а мисли и осећања у личним дневницима.
Љубав према књижевности понела је из породичног дома.
“Отац је имао богату библиотеку”, присећа се Биљана. Још пре поласка у школу почела је да чита, а касније су уследили велики романи светске књижевности и разговори са оцем о прочитаним делима.
Тако је, поред инжењера који ће се једног дана бавити технологијом воде, расла и једна осетљива, радознала душа која је свет покушавала да разуме кроз књижевност.
„Бележење доживљеног и размишљања о људима и стварности омогућавало ми је да се ослободим нагомиланих емоција и замора душе услед своје превелике осетљивости“, каже Биљана.
Та осетљивост, која јој је понекад отежавала живот, касније ће постати једна од њених највећих снага у раду са оболелима.
Посебно место у њеном стваралачком и хуманитарном раду заузима књига „Живети као пре“, објављена 2012. године и представљена на Београдском сајму књига.
“Уредница је била књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић, а у књизи су сабране животне приче 52 члана Друштва за борбу против рака из Сомбора и Апатина” рекла је Бенић за “Дунав”.
Биљана је записала исповести четрнаесторо људи из Апатина, како “Дунав” сазнаје од ауторке.
Биљана Бенић из Апатина једна је од три ауторке које су учествовале у бележењу животних прича за књигу „Живети као пре“, објављену 2012. године. Књига доноси 52 истините приче људи из Сомбора и Апатина који су се суочили са малигним болестима. Биљана је својим ангажовањем допринела очувању њихових личних сведочанстава о борби, нади и животу након болести.
Четрнаест различитих живота. Четрнаест сусрета са страхом и неизвесношћу. Четрнаест сведочанстава о људској снази.
Записујући њихова казивања, није само сачувала приче о болести. Сачувала је сећања на људе, њихове мисли, достојанство и храброст.
И можда је управо у томе најлепши сусрет њене две велике љубави, љубави према писаној речи и љубави према човеку.
КАДА ЖИВОТНА БОРБА ПОСТАНЕ ПОЗОРИШНА ПРЕДСТАВА
Да уметност може бити снажан ослонац и извор радости, потврђује и позоришна представа настала из прича забележених у књизи „Живети као пре“ и Биљаниног награђеног путописа „Наше путовање у Бању Ковиљачу“.
Оно што ову представу чини посебном јесу људи који стоје на сцени.
Међу глумцима су чланови удружења, жене које су прошле кроз тешка лечења, операције и неизвесност, а неке се и данас боре са болешћу.
Просечна старост глумачке екипе је око 75 година.
Ипак, године и здравствене тешкоће нису биле препрека да науче текстове, долазе на пробе, путују и стану пред публику.
„Није било тешко убедити жене да и поред поодмаклих година изађу на позорницу. Када прођете кроз тешкоће које доноси малигна болест, онда сте довољно снажни да савладате и страх од публике“, објашњава Биљана.
Представа је до сада изведена осам пута.
У њеној реализацији учествовали су редитељ Душан Гладић, глумац Предраг Цвјетићанин и Данко Ћопић, задужен за техничку подршку, уз помоћ Културног центра Апатин и локалне самоуправе.
За Биљану и њене саборце позориште није само културни догађај. То је још једна прилика да подсете да живот не престаје после дијагнозе, да човек има право на смех, стваралаштво, путовања и нова искуства.
И да болест не мора да одреди све оно што јесмо.
ЉУДИ КОЈИ ОСТАЈУ У СЕЋАЊУ
Када Биљана говори о годинама проведеним у удружењу, њена прича се непрестано враћа људима.
Не великим догађајима, признањима или званичним успесима, већ реченицама и сусретима који су јој остали у памћењу.
Сећа се покојног Душана Тишме, који је и сам годинама водио борбу са болешћу, а налазио снаге да охрабрује друге.
Позивао је оболеле да изађу из своја четири зида, да оду међу људе, на сунце, у природу, на обалу Дунава.
Говорио је о заједничким купањима, излетима и дружењима, без стида због ожиљака, протеза, стома или перика.
„И са болешћу се живи!“, била је једна од његових порука, рекла нам је Биљана.
Душан је преминуо 2015. године, али је његов начин размишљања остао део онога што „Нада“ и данас покушава да пренесе својим члановима.
Биљана памти и речи Матилде Зупанчић, изговорене док су чекали аутобус за једну екскурзију:
„Не брини се, када анђели путују, увек је лепо време.“
А на једном заједничком путовању у Бању Ковиљачу, крајем јуна 2012. године, возач аутобуса Адам, видевши колико су путници срећни после неколико дана дружења, у шали им је поручио:
„Не возим ја вас кући у Апатин и Сомбор. Овде вам је тако добро, возимо сви заједно још један круг!“
У тој једноставној шали има нечег изузетно дирљивог.
Људи који су понели терет тешке болести успели су, бар на неколико дана, да га оставе по страни. Да се смеју, разговарају и радују обичним стварима.
Памти Биљана и Фрању Плелија, који је говорио да би засвирао својом трубом пуним плућима на обали Дунава када би њен звук могао да призове лек за рак или неко боље, хуманије време.
А ту су и они који, попут Маре Добрић, упркос озбиљној болести настављају да путују, друже се, глуме и својим примером уливају наду другима.
Све те судбине део су Биљанине животне приче.
Она их не посматра као статистику, број оболелих или број корисника помоћи. За њу су то људи са именима, породицама, успоменама, страховима и жељама.
И свако од њих заслужује да буде саслушан.
И ОНИ КОЈИ ПОМАЖУ ПОНЕКАД СЕ УМОРЕ
Иза петнаест година хуманитарног рада нису остале само лепе успомене.
Биљана отворено говори и о исцрпљености, разочарањима, препрекама и болним губицима.
Није лако годинама бити ослонац другима, посебно када се, упркос свим напорима, неке животне битке изгубе.
Тешко падају растанци са људима који су током заједничких путовања, разговора и активности постали блиски пријатељи.
Ту су и свакодневни проблеми удружења: недостатак новца, простора, стручне помоћи и системске подршке.
Биљана сматра да би здравствене и социјалне установе морале знатно више да сарађују са удружењима пацијената, јер волонтери, ма колико посвећени били, не могу да замене лекаре, психологе и социјалне раднике.
Посебно указује на потребу да оболели добију правовремену стручну психолошку и социјалну помоћ, а да рад удружења не зависи претежно од повремених конкурса и пројеката.
„Волонтерима нису потребне само теоријске обуке, већ конкретна помоћ, разумевање, понекад бар добијени одговор на неку молбу или питање“, каже.
Не крије ни сопствене сумње, тренутке када се запита да ли је учинила довољно и да ли је могла више.
Можда је управо та спремност да призна умор и немоћ једна од најљудскијих црта њене приче.
Јер ни они који помажу другима нису неисцрпни.
И њима су потребни разумевање, подршка и понека лепа реч.
НАЈВЕЋА ЖЕЉА: ДА „НАДА“ НАСТАВИ ДА ЖИВИ
Када говори о будућности удружења, Биљана нема велике личне амбиције.
Не говори о признањима која би желела да добије, нити о заслугама које би неко требало да јој припише.
Њена највећа жеља је да „Нада“ настави да постоји и када она више не буде у могућности да носи највећи део посла.
Волела би да у удружење дођу млађи људи, са новом енергијом, идејама и спремношћу да наставе започето.
Да се повећа број волонтера. Да се у рад више укључе здравствени радници. Да оболели имају коме да се обрате и када им није потребан само медицински савет, већ разговор, охрабрење или помоћ у решавању свакодневних проблема.
И да „Нада“ не остане само назив једног удружења.
Већ стварни ослонац људима у тренуцима када им је најпотребнији.
После свих година, Биљана зна да једно удружење не може победити рак, отклонити неправде у здравственом систему или решити све проблеме са којима се оболели суочавају.
Али може учинити нешто изузетно важно.
Може спречити да се човек у својој борби осећа заборављеним.
ОНО ШТО ОСТАЈЕ ИЗА НАС
Када се посматра животни пут Биљане Бенић, на први поглед могло би се рећи да је реч о неколико различитих прича.
О успешној инжењерки која је својим знањем допринела квалитету воде у Апатину.
О жени која је победила тешку болест.
О песникињи која је од детињства у књигама проналазила уточиште и начин да разуме свет.
О председници удружења која годинама организује предавања, путовања, хуманитарне акције и културне програме.
Али све те приче имају нешто заједничко.
Потребу да оно што зна, осећа и уме подели са другима.
Као инжењерка, бринула је о нечему што је неопходно сваком човеку: здравој води. Као волонтерка, брине о нечему што је једнако важно: да људи у невољи не остану без људске близине и подршке. Као песникиња, покушава да сачува од заборава оно што се не може измерити: осећања, сећања и људску доброту.
Не можемо знати колико је људи током ових петнаест година, захваљујући Биљани и њеним сарадницима, лакше поднело неки тежак дан.
Колико је њих после дугог времена поново отишло у позориште, на путовање, у шетњу или међу пријатеље.
Колико је њих у разговору са неким ко их разуме пронашло снагу за још један корак.
Али понекад је довољна само једна реченица.
Она коју је Биљана чула после одласка у позориште:
„После дужег времена осећам се човеком.“
У тим речима налази се можда и најтачнији одговор на питање шта значи мењати заједницу.
Не мора то увек бити велики подухват, нешто што ће доспети на насловне стране или донети јавно признање.
Понекад је довољно да једном човеку вратите осећај да припада, да вреди, да није сам.
Биљана Бенић је својим животом и радом показала да нада није само реч којом тешимо друге. Нада је и време које им поклонимо, рука коју пружимо и спремност да останемо уз њих када је најтеже.
И док год постоје људи попут ње, који су спремни да туђу бригу приме као своју, у једној заједници биће више разумевања, солидарности и човечности.
А то су промене чија се вредност не може измерити.
The post ЉУДИ КОЈИ МЕЊАЈУ ЗАЈЕДНИЦУ: БИЉАНА БЕНИЋ, ЖЕНА КОЈА ЈЕ ИЗ СОПСТВЕНЕ БОРБЕ НАУЧИЛА ДА ДРУГИМА ВРАЋА НАДУ appeared first on Radio Dunav.




