Izvor: Politika, 20.Mar.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kicoš i narodni dobrotvor
Kako je institucija kulture u kojoj nastupa Filharmonija dobila ime po jednom selu?
U Kolarčevoj zadužbini, na Studentskom trgu, koncerte održava Beogradska filharmonija, kao i neki poznati svetski muzičari, jer se svečana sala Zadužbine smatra čudom akustičke tehnike arhitekte Petra Bajalovića (1876 – 1947). Osim koncerata, sale zadužbine služe i „polzi” zbog koje su i testamentarno stvorene – narodnom prosvetiteljstvu.
Zadužbinar Ilija Milosavljević >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – Kolarac, po svemu sudeći, nije završio nijedan razred bilo koje škole, o školovanju nema ikakvog traga u beleškama njegovih biografa, osim ako se pod školom ne podrazumevaju pijačni trgovi podunavskih gradova, ali je tvrdo testamentarno tražio da se svo njegovo bogatstvo uloži u narodno prosvetiteljstvo. Kada bi se sad pomolio iz svoje večne kuće na Novom groblju, Kolarac bi verovatno zadovoljno zaklimao. Zadužbina radi, u njoj se narod kulturno uzdiže i što je najvažnije – zgrada postoji.
Podignuta je. Što je veliki uspeh! I pored milion dinara u zlatu i 20 000 dukata, koje su, između ostalog, ostale zabeležene u njegovoj poslednjoj volji, izgradnja palate prosvetiteljstva je kasnila preko 50 godina. Zašto? E, to je već priča o ukrštenim životima jednog od najbogatijih Srba svoga doba i vladajuće dinastije, kako bi se današnjih jezikom reklo, sukoba tajkuna i politike.
Do prvog sukoba između trgovca Ilije Milosavljevića, koji je svom imenu dodao modifikovani naziv svog sela Kolare, da bi ga po tome odmah prepoznavali u trgovačkim čaršijama na Dunavu, i kneza Miloša Obrenovića došlo je zbog – oblačenja. Kicoškog.
Kolarac je u Beograd došao kao vispreni dečak bez imetka.
„Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san, kad je trebalo raditi i zaraditi”, pričao je kasnije.
Osim što je bio radoholik, Kolarac je umeo i da bude razuman u ljubavi – radeći kod čuvenog beogradskog trgovca Milutina Radovanovića, „zaveo” je njegovu kćer Sinđeliju, i ubrzo se s njom venčao.
Obogatio se kao u bajci. Voleo je da pokazuje svoje bogatstvo: na jednoj slici je prikazan u bundi od samurovine, koja je tada vredela 500 dukata. Šepurio se kroz beogradsku varoš u odelu vezenom srmom, a nosio je i fes sa zlatnom kićankom. Kada je knez Miloš video konkurenta trgovca, toliko moćnog i naglo bogatog, zabranio mu je da se „šepuri”. Kolarac shvata poruku i beži u Austro-Ugarsku. Postaje veliki žitni trgovac u Pančevu.
Sa Obrenovićima se gledao celog života, od 1800. do 1878. preko nišana. Nekoliko meseci pred smrt, Milan Obrenović ga optužuje da je podstrekivao antidinastičku Topolsku bunu i stavlja mu bukagije na noge. Obrenovići su u njemu videli glavnog finasijera opozicije. Ne samo da su ga progonili za života, nego i posle smrti. Sudovi su bili podstrekivani da ospore Kolarčevu testamentarnu volju. Dve sudske instance su presudile u korist njegovih sestričina, koje su tražile da se poništi volja narodnog dobrotvora i da sva imovina pripadne njima. Tek je najviša sudska instanca, potvrdila testament. I tako je, zbog svih ovih odlaganja, uključujući ratove, Kolarčeva volja ostvarena tek pola veka po njegovoj smrti. Ali je ostvarena, na polzu narodnu.
Nenad Novak Stefanović
objavljeno: 20.03.2011
