Izvor: Politika, 18.Dec.2010, 11:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedna kuća – jedna priča
Turska porodična kuća na Dorćolu, pretvorena je u prvu srpsku školu, a zatim u muzej dvojice velikana nacionalne pismenosti
U Beogradu nije ostalo mnogo arhitektonskih tragova iz vremena turske vladavine. Jedan od razloga je i ono što nemački putopisac Feliks Kanic uočava, da je turska gradnja „nesolidna i trošna“. A naravno, i mnogo toga je uništeno u naletima drugih osvajača, najviše džamije, a zidine na Kalemegdanskoj tvrđavi su doziđivane i upotrebljavane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao materijal, kako su se smenjivali gospodari ušća Save u Dunav.
Jedna od retkih kuća koja je preostala iz turskog doba danas je Muzej Vuka i Dositeja. Porodična kuća bogatog Turčina, kojemistorija nije zabeležila ime, danas je udobrom stanju. Sagrađena je u prvoj polovini 18. veka, prema nekim izvorima 1739. godine. Neskloni arhivama i beleženju događaja, osmanlije tako nisu ostavile zapise o žiteljima ovog tipičnog „gnezda“ koje i danas svojim položajem i stilom mnogo govori o načinu života tadašnje vladajuće klase.
Kuća se nalazi na strmištu gornjeg Dorćola, u Gospodar Jevremovoj 21. Lice kuće prema ulici je svedeno, hladno i ravno. Nema ulaza. Šalje odbojnu poruku, ne želi da komunicira sa spoljnim svetom. U kući se čuva privatnost. Ulaz je sa donje strane, iz avlije. Fasada je gledano iz dvorišta vedrija, razigrana, prozori širi. Staklene površine na isturenoj divanhani su velike, rado primaju sunce svojom oblinom, koje dolazi sa svih strana Dunava. Može se i danas uživati u osunčanosti divanhane, polukružnog prostora u kojem se sedelo na sećijama. Zahvaljujući položaju na bregu i spratnom ovalu širokog prostora za razgovore i jelo, ova turska kuća je puna sunca preko celog dana.
I danas su zadržana dva ulaza. Onaj ispod ovala divanhane je bio muški ili javni, a manji je ženski ili porodični. Unutar kuće nije bilo spoja između ova dva sveta, selamluka, javnog, i haremluka, porodičnog. U selamluk su dolazili muški gosti: tu je gazda kuće primao posete i sklapao poslove. Putopisci beleže duge razgovore u divanhani, pušenje čibuka i nargila. Pije se jak čaj, jaka kahva iz fildžana. Posluženje su pite i slatkiši. Begovska kuća u Vranju je podeljena, u stvari, na dve kuće, selamluk i haremluk, koje su spojene drvenim mostom u visini sprata. U beogradskoj kući, ova dva dela su pod jednim krovom, ali je način života sličan, jer su unutar kuće razdvojeni zidom. Čemu je služila ta rigidna podela na muški i ženski svet, ne mogu ispravno da odgovore samo istoričari. U odgonetanje bi trebalo uključiti i psihologe.
Današnjem izgledu turske kuće na Dorćolu, nedostaje i podeljena avlija. Ne samo što je odvojena zidom od ulice, već je i unutar skrivenog dvorišta odvojena još jednim zidom od pogleda muževljevih gostiju. Takođe, nedostaju i rešetke na ženskim prozorima. Da li to znači da su žene bile robinje? Pa, ne baš, kad bi u haremluk došla neka komšinica ili rođaka, gazda kuće nije ulazio. Dočim bi video papuče, koje su se iz tog razloga izuvale ispred vrata – vraćao bi se. Žene su u svom svetu imale autonomiju. Bavile su se decom, ritualno kupale šest puta dnevno, depilirale su se mešavinom vrelog šećera i limuna, nosile su šarene dimije i mahrame, i međusobom uvodile red, koji je i gazda kuće morao da poštuje.Nije smeo preko utvrđenog reda. Pravila su ograničavala gospodarevu strast posedovanja.
Dve godine po oslobođenju Beograda, 1808, ova kuća postaje Velika škola, koju je vodio Dositej Obradović a Vuk Karadžić je u njoj bio učenik. Došlo je novo doba.
Nenad Novak Stefanović
objavljeno: 18.12.2010
