Izvor: Blic, 16.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žena u odbrani Zemuna
Žena u odbrani Zemuna
Koliko je strah uticao na istoriju Vizantije? Menjajući u mnogo čemu razumevanje istorije Vizantije, knjiga Radivoja Radića 'Strah u poznoj Vizantiji 11801453' III preispituje uzroke i vrste straha u poslednjim vekovima vizantijskog carstva i pokazuje kako je strah uticao na razvoj vizantijskog društva. A reč je o strahu od Zapada, strahu od smrti, strahu od mora, strahu od Boga, strahu od pomračenja Sunca i Meseca, strahu od zemljotresa, strahu od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bolesti i epidemija, strahu od građanskih ratova, strahu u vizantijskoj vojsci, strahu od Turaka... Veličinu i značaj tih strahova predočićemo čitaocima Blica, kroz nekoliko nastavaka ove knjige iz pera našeg uglednog vizantolog, saradnik Vizantološkom institutu SANU i docent na predmetu Istorija Vizantije na Filzofskom fakultetu u Beogradu.
Knjigu 'Strah u poznoj Vizantiji 11801453' III objavili su 'Stubovi kulture', a čitaoci je mogu poručiti na telefone izdavača: 011 403122; 404687 ili u knjižari 'Stubovi kulturi' na Trgu Republike 5 u Beogradu (tel: 3281851).
U opisu borbe za utvrdu Bosko u Apuliji, koja se odvijala u okviru italijanske ekspedicije Manojla I Komnina - 1155. i 1156. godine - Jovan Kinam sa neprikrivenim divljenjem govori o dvojici vizantijskih vojnika. Pošto su uvideli da se kameni zamak teško može zauzeti, oni su odlučili da zapale gradsku kapiju. Radilo se o poduhvatu koji je bio skopčan sa velikom opasnošću. Noseći u jednoj ruci štit, kako bi se zaštitili od strela koje su na njih odapinjali branioci, a u drugoj zapaljenu baklju, dvojica ratnika su potrčala prema gradskim dverima. Ispostavilo se da su vrata napravljena od nezapaljivog materijala, pa su vojnici bili primorani da se pod pravom kišom strela vrate na prvobitne položaje.
Isti pisac donosi vrlo živopisan opis opsade grada Zemuna kojeg su Romeji zauzeli 1165. godine. Nije na odmet podsetiti da je Jovan Kinam prisustvovao borbama o kojima izveštava. U podrobnom opisu ima mnogo nesvakidašnjih detalja. 'Po isteku trećeg dana (sc. Vizantinci) stupiše u napad' - kazuje pisac-učesnik. - 'Braneći se sa bedema varvari nekom vriskom i nerazumljivim vikanjem vazduh ispunjavahu, stalno gađahu i behu gađani.' U nastavku Kinamovog izlaganja saznajemo da je car Manojlo I Komnin obilazio grad nastojeći da vidi odakle bi 'najlakše moglo da se prodre i naredio je da se jarkovi, koji su opasivali grad i bili prilično duboki i široki, napune prućem i suvim granjem zbog nedostatka kamenja da bi se tako prenele mašine'. Sledi opširno kazivanje o odnosima Vizantije i Ugara - tada se Zemun nalazio pod vlašću ugarskog kralja - a onda pisac nastavlja opis opsade: 'Ponovo se bitka razbukta te Huni (sc. Ugri) sa bedema odbijahu romejsku vojsku kamenjem, strelama i svim što se našlo, a ovi još jače nego ranije potkopavahu temelje zidina i bacačkim spravama razbijahu kamene otvore (sc. na vencu zidina). Na obadve strane odjekivahu učestane komande i bodrenja, razlegaše se vika i bojna vriska, buka se nerazgovetna stvaraše. Kada Huni (sc. Ugri) pak spaziše kako Romeji potkopavaju temelje, ovo učiniše. Unutar zidova ležaše veoma veliki kamen. Staviše ga na drvene balvane i zavezavši ga konopcima, dovukoše ga na drvenu kulu, koju su oni bili podigli, u nameri da ga odatle bace na Romeje. Ali, čim kamen dođe na kulu, onda se ova, ne izdržavši teret (kamen je bio neobično velik) iznenada razvali i stropošta na zemlju sa mnogim Hunima (sc. Ugrima) od kojih ni jedan ne izbeže smrt. Ponovo se podiže vika i borba postade još žešća.' Zemun nije uspeo da odoli vizantijskim napadačima i oni su ga osvojili. 'Provalivši u grad sa velikom žestinom, Romeji ubijahu tamo ljude kao ovce. Tada mi dođe da zaplačem razmišljajući o ljudskom životu i u kakve nedaće sam sebe uvlači taj jadni rod. Blago se raznosilo i odeća i srebrno posuđe, i sva njihova imovina se grabila. Svako na se stavljaše teško oružje neprijatelja, čak i lako naoružani strelci i nenaoružani borci'. U nastavku Jovan Kinam donosi priču o jednoj ženi koja je učestvovala u odbrani Zemuna. Pripovest je to na granici između tragičnog, s jedne, i lascivnog i šaljivog, s druge strane. 'Tada je nađena i neka nesrećna žena kojoj se strela zarila u zadnji deo tela. Odmah ću da objasnim kako joj se to dogodilo. Dok grad još ne beše osvojen, stade ona na zidine pa sipaše pepeo i bez ikakvog stida zadigne haljine i okrenuvši lice pokazivaše romejskoj vojsci zadnji deo tela i mrmljajući neku dugu i nerazumljivu basmu, mišljaše da ovom đavolskom vradžbinom sputa Romeje. Ali neki vojnik, odapevši na nju strelu, pogodi nesrećnicu tamo gde je priroda postavila otvor za izbacivanje nečistoće.' Robert od Klarija ističe da su vizantijski branioci u trenucima kada su jenjavali napadi učesnika četvrtog krstaškog rata izlazili na bedeme Carigrada, skidali odeću sa sebe i zapadnim riterima pokazivali nage zadnjice.
Prema jednoj vesti Nikite Honijata, branioci su osim pepela i kamenja ponekad na napadače bacali i komade užarenog gvožđa. Nestor Iskender, ruski pisac XV stoleća koji je u mladosti primio islam i koji je sastavio povest o turskom zauzimanju Carigarada (1453), beleži da su branioci sa bedema si- pali vrelu smolu na napadače i bacali upaljene naramke smolastog granja. U svom istorijskom delu vasilevs Jovan VI Kantakuzin saopštava da su mu se prilikom opsade Vodena s jeseni 1350. godine branioci stojeći na zidinama rugali, hvaleći se da poznaju njegovo veliko neiskustvo. Ipak, caru je pošlo za rukom da zauzme grad. NASTAVIĆE SE
Radivoj Radić: Strah u poznoj Vizantiji
