Izvor: Blic, 18.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Verni samuraji i kolebljivci
Verni samuraji i kolebljivci
Decembar svake godine za Japance je poseban mesec, u kome se sećaju jednog istinitog događaja. To je čin hrabrosti i vernosti četrdeset sedmorice ratnika – samuraja, koji su, iako su znali da krše zakon i da ih ih čeka smrtna kazna, usred prestonice napali i ubili vinovnika smrti njihovog gospodara, izvršivši time najviši moralni čin – osvetu za smrt nevino poginulog. »Priča o 47 vernih samuraja« ili »Povest o 47 ronina« ( ronin – >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << samuraj bez gospodara ) već tri veka tema je mnogih pozorišnih drama, istorijskih knjiga, priča, filmova, a svake godine, evo već više od pet decenija, redovno se celog decembra, do same Nove godine, svakodnevno na japanskoj državnoj televiziji EN EJČ KEJ prikazuje nova (!) TV serija koja obrađuje ovaj događaj, uvek iz različitog ugla.
Na srpskom jeziku ovu povest smo prvi put pročitali u knjizi »Maštarije« velikog latinoameričkog pisca Horhea Luisa Borhesa, prevedenoj kod nas šezdesetih godina. Decembar ove godine je još posebniji, jer se u njemu obeležava 300 - godišnjica ovog događaja, koji je obeležio japansku istoriju i ostavio ovaj čin hrabrosti i lojalnosti kao primer generacijama.
Autor feljtona: Dragan Milenković
Odmah posle smrti gospodara Asanoa, njegov zamak u Edou je konfiskovan, u njemu izvršen popis i zapečaćen čekao je dalju sudbinu. Žena, koja je čekala muža u zamku u prestonici, odmah je utovarena u nosiljku i poslata roditeljima. Ona nije imala pravo ni da priredi ceremoniju povodom smrti svoga muža, da prima saučešća, čak ni da izmenjuje poruke sa rođacima oko toga. Mala ćerka, koja je bila u zamku Ako, u provinciji Harima, bila je pod zaštitom Kuranosukea Oišija, koji je upravljao zamkom u gospodarevom odsustvu. Vest o gospodarevoj smrti u zamak Ako doneo je njegov verni pratilac samuraj Hara. On nije bio svedok harakirija, jer je samo samuraju koji se zvao Kataoka bilo dozvoljeno da bude u blizini. Ostali su morali da čekaju napolju. Kada je Hara stigao u zamak i Oišiju ispričao šta se dogodilo, bila je to vest koja je, sa zadrškom, značila smrt i za sve ostale. Po zakonu, koji je tada vladao u Japanu, gospodar Asano počinio je prekršaj i morao da se ubije, ali, po moralnom kodeksu samuraja, gospodareva smrt morala je da bude osvećena, naročito zato što je izazvana nepravednim postupcima savetnika Kire. A, kada se budu osvetili, i oni će morati da se ubiju, Oiši je to znao. Kuranosuke Oiši okupio je preko tri stotine samuraja, koliko je bilo u službi gospodara Asanoa i saopštio im tešku i tužnu vest. Šok, izazvan vešću, ubrzo je zamenila ljutnja i bes, i bilo je mnogo onih koji su predlagali da se odmah krene na prestonicu Edo, po svaku cenu stigne do dvorca u kome stanuje Kozuke Kira, i da se on odmah ubije. Neki od samuraja, međutim, naročito oni stariji, odvraćali su najvatrenije, govoreći im da ne bi uspeli da se ni probiju do prestonice, a kamoli da dođu do Kire. To je odmah većina i shvatila i počeli su da se čuju predlozi da se zamak pripremi za opsadu i odbranu, a da se šogunovim vojnicima i savetnicima ne dozvoli da ga posednu i konfiskuju. Od toga ih je odvratio glavni vazal gospodara Asanoa Kuranosuke Oiši. Jedna od poruka koju mu je doneo Hara iz Edoa, bila je od brata gospodara Asanoa, koji je vazalima svog brata preporučio da zamak mirno predaju, kako se porodična sramota naneta kaznom njegovom bratu, ne bi još više proširila pobunom protiv šoguna. Iz uzvika, predloga, razgovora na tom prvom skupu, Kuranosuke Oiši već je shvatio ko je od samuraja stvarno bio odan i veran gospodaru, a ko je, već u tom prvom trenutku, počeo da razmišlja da se izvuče iz te situacije i pokuša da nađe nameštenje kod nekog drugog feudalca. Oiši je, ožalošćen, gledao kako praktično velika većina samuraja, koji su ranije tvrdili da bi dali život za svog gospodara, lagano počinje da se povlači i pokušava da nađe najlakši način da izbegne tešku sudbinu koja ih je čekala ako pokušaju da gospodara osvete. Oiši je shvatio šta se događa i odlučio da da vremena kolebljivcima da odu iz zamka. Zakazao je novi skup za sutra, a već tog popodneva, od tri stotine, broj samuraja u zamku pao je na šezdeset dvojicu. »Koliko je život bez ratova poguban po duh samuraja!« pomislio je Oiši. Tačno jedan vek bez ratova pod šogunskom porodicom Tokugava, kojoj je pripadao i tadašnji šogun Cunejoši, posle velike bitke kod Sekigahare 1600. godine, značio je vreme prosperiteta za zemlju, ali za zamurajsku klasu ratnika, koji su uvek bili spremni da umru, ta duga pauza bila je pogubna. U miru je jačala trgovačka klasa, zanati su cvetali, zabave je bilo dovoljno, u prestonici je uvek bilo kurtizana, prostitutki, lepih čajdžinica i krčmi u kojima su samuraji postajali sve mekši i mekši, a lagodan život, bez svakodnevne smrtne opasnosti, bio je poguban i po samurajski ratnički duh. »Samo u takvom Japanu, dekadentnom i oslabljenom, moglo je da se dogodi da dvorski savetnik Kira izazove smrt jednog mladog samuraja u punoj snazi, koji je na svom posedu činio sve da očuva ratničke vrednosti« pomislio je Oiši. Sa šezdeset dvojicom koji su ostali verni gospodaru zajednički je potpisao zakletvu o osveti, koju je lično sastavio, a kada je to bilo završeno i načini komunikacije među osvetnicima bili dogovoreni, oni su se postepeno razišli i ostavili zamak da ga bez borbe preuzmu šogunovi ljudi. (Nastavlja se )
