Izvor: Blic, 04.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tuš kabina za direktora UNHCR
Tuš kabina za direktora UNHCR
Privilegije, korupcija, pljačka, podmetanja samo su neka obeležja većine humanitarnih organizacija koje zemljama Trećeg sveta danas pružaju pomoć. Humanitarne organizacije su veoma često poslednje utočište prevaranata. Jedan afrički izbeglica pita: 'Zašto se na svaki američki dolar pomoći mora da prikači i 20 Amerikanaca'. Zaposleni u UN su za dva dana primali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženim obezbeđivali prosečnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kambodžancu za 27 meseci trajanja programa. To su samo neke konstatacije iz knjige 'Gospodari siromaštva' Grahama Henkoka, (IP 'Plavi krug', Beograda, IP 'Neven', Zemun; Brankova 13-15, tel: 011/633-066; 430-809; 064/13-69-514) o kojoj je kritičar New York Times Book Review napisao: 'Kada bi knjige imale ruke, ova bi svoje ispružila da zadavi funkcionere Ujedinjenih nacija dok je ovi krišom, uvijenu u braon papir, budu čitali za svojim kancelarijskim stolovima'. Iz feljtona koji sledi čitaoci Blica će moći da steknu neke predstave o tome kuda odlazi novac koji svake godine prikupe najbogatije zemlje za pomoć najsiromašnijima na planeti.
U tom momentu, Valdron je imao posla preko glave na jednom gradilištu UNHCR-a u blizini somalijskog glavnog grada Mogadiša, ali pošto mu je poziv uputio niko drugi nego šef Regionalnog biroa UNHCR u Belet Vejnu, odlučio je da sve ostavi i odmah krene na put. Osim toga, znao je da se Belet Vejn nalazi na samoj obali reke Šebele, sklone izlivanju, oko koje je bio smešten niz izbegličkih logora, a kolera je bila stalno prisutni rizik. 'Sanitarni problem” pomislio je, 'sigurno je eufemizam koji se koristi u diplomatskom rečniku Ujedinjenih nacija da bi se izrazila opasnost od smrtonosne epidemije.”
S tom idejom u glavi, Valdron je brzo otišao do svog kolege, somalijskog inženjera za sanitarne objekte, da se s njim posavetuje oko tipova sanitarnih uređaja, radne snage i materijala, uslova gradnje i plaćanja za eventualnu konstrukciju sanitarija u izbegličkom logoru u kojem živi oko 200.000 lica.
On nastavlja svoju priču:
'Posle više nego neudobnog putovanja od 17 sati (šestoro odraslih plus oprema u standardnoj Tojoti), stigoh u Belet Vejn da bih otkrio pravu prirodu sanitarnog problema zbog kojeg sam prevalio ovoliki put. Direktor Regionalnog biroa UNHCR morao je da se seli iz svoje rezidencije u privremeni smeštaj zbog poplava kojima je bio pogođen Belet Vejn. Moj zadatak, kako mi je objašnjeno, bio je da mu u tom privremenom smeštaju napravim zasebni klozet i tuš kabinu! Znači, doveo me je ovamo kako bih zadovoljio njegove privatne potrebe i zbog toga me je odvukao od posla koji je on sam u mesečnom izveštaju UNHCR označio prioritetnim. Moj pristup ovom problemu mogao bi poslužiti kao model efikasnosti: novac koji mi je dao samo sam prosledio četvorici lokalnih somalijskih radnika kojima sam objasnio da treba da mu naprave zasebni klozet i tuš.”
Te noći Valdron je spavao na jednom neobičnom mestu: na vrh dva frižidera u kući koju je u Belet Vejnu iznajmila nevladina organizacija za koju je radio u Mogadišu. Ti frižideri, ispričao mi je, transportovani su avionom iz Sjedinjenih Američkih Država uz prilične troškove, ali su ostali neupotrebljivi, jer su bili programirani za struju od 110 volti. U Somaliji, kao i u većini afričkih zemalja, oduvek se koristila struja od 220 volti.
Frižideri nisu bili jedini skup i nepotreban artikal koji je u to doba transportovan do Somalije kao posledica lošeg rukovođenja i lošeg planiranja od strane humanitaraca zaduženih za pomoć izbeglicama. Najgrandiozniji beli slonovi možda su bili višenamenski montažni zdravstveni centri, prefabrikovani u Finskoj po početnoj ceni od po milion dolara po centru. Valdron kaže:'Do momenta kad su ih pripremili za slanje, cena ovih centara bukvalno se udvostručila, to jest, dostigla je zaprepašćujuću cifru od dva miliona dolara po centru. Ovo povećanje u ceni objašnjavano je odlukom da se u centre uključe po dva toaleta umesto jednog, kako je prvobitno bilo planirano. Ali, u izbegličkim kampovima nije bilo vodovoda ni ničega sličnog na šta bi ovi centri mogli da se priključe. Kad su, najzad, ti zdravstveni centri počeli da pristižu u Mogadiš, izbio je drugi problem na površinu: širina njihovih komponenti u demontiranom stanju dva puta je bila veća od širine bilo kojeg kamiona u Somaliji koji bi mogao biti korišćen za transport centara do destinacije. Meni su – najozbiljnije – ponudili da se pozabavim presecanjem komponenti na polovinu na dokovima Mogadiša. Jedini ovakav centar koji je postavljen tokom mog boravka u Somaliji bio je praktično neupotrebljiv, jer je u njemu bilo nesnošljivo vruće. A u kampu nije bilo struje, pa se nije moglo računati na to da će klima uređaji doneti spas.”
Agencije za pružanje pomoći, iz razumljivih razloga, nikad javno ne govore o gluposti, nedostatku osećaja za ono što je bitno, pa čak i o direktnom idiotizmu koji se ponekad ispoljava u poslovima vezanim za humanitarnu pomoć. Naprotiv, njihovi izveštaji i izjave za štampu najčešće su slike_arhiva na kojima dominira ružičasta boja. Ljudi u nevolji, međutim, preko sopstvene kože saznaju pravu istinu o humanitarnoj pomoći. Možda zato što ne čitaju novinske izveštaje, neki od njih postaju izbirljivi i ne uzimaju sve što im se daje. nastaviće se
