Izvor: Danas, 19.Avg.2015, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trijumf partizanskog jugoslovenstva
"Pretežno Titovom zaslugom, u tom vremenu bila je potisnuta Kardeljeva konfederalistička koncepcija Jugoslavije; političku prevagu u partijskom vrhu odneo je blok Tito - Ranković."
U pomenutom kontekstu je i polemika koju je Dobrica Ćosić vodio, krajem 1961. i početkom 1962. godine, sa slovenačkim intelektualcem Dušanom Pirjevcem. Preko njih dvojice su zapravo vodeći politički ljudi proveravali do koje granice mogu da idu, ostavljajući dovoljno manevarskog prostora za >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << povlačenje. Da li je Dobrici Ćosiću to bilo jasno već tada, ne može se znati, jer su mu zapisi iz toga vremena oduzeti. Ali, u naknadno napisanim sećanjima na te događaje, on kaže:
"Pirjevec je zastupao ideološke i nacionalne stavove vođstva SK Slovenije: mene su na početku polemike podržavali Tito, Ranković i vođstvo SK Srbije, a onda su me napali da sam 'naneo veliku štetu Partiji'..."
U istom je kontekstu i predgovor Dobrice Ćosića knjizi Josipa Broza Tita Četrdesetprva, u čast dvadesete godišnjice ustanka 1941. Ujesen 1968. godine, Ćosić u Piščevim zapisima kaže:
"Nikad neću uspeti da se nakajem zbog reči hvaljenja i slavljenja koje sam napisao u predgovoru Titovoj knjizi, objavljenoj u plavim koricama Srpske književne zadruge 1961. To je jedini tekst koga se stidim, ali kojeg se neću odreći, koji ću preštampavati dok sam živ. Ali sa post scriptumom: Kako sam verom u budućnost izdao budućnost."
Međutim, u vreme kada je objavljen, Ćosićev predgovor je izražavao pobednički stav centralista nad konfederalistima, trijumf partizanskog jugoslovenstva, čije je oličenje bio Josip Broz Tito.
"Pravi predgovor ovoj knjizi je čitava istorija naroda Jugoslavije do 6. aprila 1941. godine. A mi savremenici imamo pravo da joj dopišemo samo jedan predgovor: na šta nas sve ova knjiga obavezuje... U ovim dvema poslednjim decenijama započeli smo mnoga dela za čije su ostvarenje kratki naši životi... Svojim revolucionarnim ciljevima partizani nisu odredili i sve revolucionarne ciljeve potomcima... Njihova deca ne rastu u senci svojih očeva. U tome i jeste stvaralački i humanistički smisao jugoslovenske revolucije. Biti Titov sledbenik znači imati titovski stav prema životu, titovski misliti, titovski se boriti u svome vremenu, u svojoj sadašnjosti, uvek... ova knjiga (Četrdesetprva- L.P.) nije dovršena. I čovek ima neodoljivu potrebu da je dopisuje. Dopisuje je i njen tvorac, i milioni Jugoslovena zajedno s njim."
Dobrica Ćosić je razdoblje od 1945. do 1962. godine ocenjivao kao stabilan period. Smatrao je da su faktori stabilnosti "egzistencijalne prirode": napaćen narod i žrtve, mir, "apsolutni mandat" jugoslovenskog partijskog vođstva. Retrogradno kretanje počinje krajem tog razdoblja i istoričari moraju da postave pitanje: "kada je jugoslovensko političko vođstvo prestalo da bude jugoslovensko, kada je postalo nacionalno, partikularno i u kojim sve vidovima? To pitanje smatram fundamentalnim za razumevanje političke istorije i sudbine Jugoslavije stvorene antifašističkim ratom i revolucionarnim prevratom."
Iako je ovo pitanje za istoričare postavio tek 1992. godine, naknadna sećanja Dobrice Ćosića, umesto onih koja su mu oduzeta, sugeriraju da je on već tada imao odgovor. Nalazio ga je u Ustavu od 1963. godine, koji je, ojačavši republike, utro put konfederaciji. A zatim, u federalizaciji SKJ na VIII kongresu 1964. godine. U srpskoj intelektualnoj eliti to nije bilo usamljeno stanovište.
Nastavlja se
