Izvor: Blic, 12.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spajanje pametnih
Spajanje pametnih
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Uzor koji su najzad svi podražavali bila je Madam de Rambuje (rođena Pizani – bila je polu-Italijanka). Kao što je Merilin Monro čitavu generaciju
naučila šta znači biti seksi, Madam de Rambuje je pokazala šta znači biti društven na najuglađeniji način, tako da nije više bilo važno koliko je neko bogat ili kakvog je porekla ili pak koliko je fizički lep da bi umeo da učestvuje u konverzaciji.
Ona je ustrojila konverzaciju na potpuno novi način. Salon je bio suprotnost prostranoj kraljevskoj ili baronskoj sali. Odlikovao se intimnošću, sa desetak, najviše dvadesetak ljudi. Ponekad su ga nazivali pećinom a vodila ga je dama sa darom za izvlačenje najboljeg iz nadarenih ljudi, koje nije pozivala na osnovu njihovog statusa, već zato što su imali interesantne stvari da kažu, a i zato što su ih u društvu koje bi ona okupila izgovarali još bolje. Sokrat je izmislio konverzacijski duet. Madam de Rambuje nije ni pokušala da stvori kamerni orkestar razgovora, pošto je svaka osoba govorila sopstvene reči, već se radije pobrinula za pozorište u kojem je svako mogao da procenjuje efekat tih reči i da dočeka reakciju. Ljudi svih staleža i nacionalnosti sretali su se u njenom salonu – kao i u mnogim drugim salonima koji su podražavali njen – radi razgovora koji su na život gledali sa istim onim odstojanjem kojem je i Sokrat bio naklonjen. No mesto da se kinje samoispitivanjem, oni su se usredsredili na elegantno izražavanje misli.
Ovi saloni su za konverzaciju učinili isto što i Garikova gluma za Šekspira. Oni su bili posrednici, kao što je primetila madam Neker, budući da su olakšavali osećanjima da 'prodru u duše drugih'. Horas Volpol, koji se užasavao te vrste ljudi koja je odlazila u salone ('slobodoumnici, znalci, licemer Ruso, podsmevalo Volter... svi su oni za mene varalice na različite načine'), postao je uprkos svemu odani član salona madam Gefren, otkrivši da, koliko god neki muškarac prezirao pretencioznost drugog muškarca, prisustvo inteligentne žene kojoj bi želeli da se dopadnu preobraća obično neugodne sastanke u razgaljujuće susrete. 'Za ceo život nisam video nikog', rekao je o svojoj domaćici, 'ko tako lovi tuđe greške i tako lako ubeđuje. Nikad ranije nisam voleo da mi se govori šta da radim... Učinio sam je i svojim ispovednikom i svojim nadzornikom. Kada je sledeći put budem video, verujem da ću joj reći: ‘O, Glasu razuma, sedi. Razmišljao sam o tome i tome. Nije li to tako apsurdno?’'
Spajanje pametnih žena i pametnih muškaraca dovelo je seks i intelekt u drukčiju vezu. 'Topla, duboka, katkad strastvena prijateljstva jesu sklapana, ali su ona gotovo uvek bila platonska pre nego ležerna u pogledu izražavanja.' Muškarci i žene su naučili da jedni druge cene po karakteru pre negoli po spoljašnjosti, koristeći se međusobnim razlikama kako bi pokušali da se razumeju. Njihovi su sastanci iznedrili epigrame, stihove, maksime, portrete, pohvale, muziku, igre, o kojima se raspravljalo sa izvanrednom temeljnošću, no bez pizme, jer je pravilo bilo da učesnici moraju da budu voljni da se saglase. Ulagao se hotimičan napor da se održi sve što je bilo novo u književnosti, nauci, umetnosti, politici i načinu ponašanja, ali žene koje su vodile ove salone nisu bile stručne ni u jednoj od ovih oblasti. Njihovo postignuće sastoji se u tome što su pročistile muškarce od glomaznog akademskog nasleđa što ih je pritiskalo, a u kojem je cilj rasprave bio da se drugi smlavi težinom vlastitog znanja. Čineći to, prožele su prozu osamnaestog veka jasnoćom, elegancijom, opštošću, 'provodeći ideje kroz filter duha drugih ljudi', bodreći ozbiljnost da bude istovremeno i vedra, razum da se opominje osećanja, a uljudnost da se pridruži iskrenosti. Gospođa Ketrin Filips opisala je salon koji je otvorila u Londonu – od nje bi možda potekli i drugi, da nije umrla 1664. godine, u svojoj trideset četvrtoj – kao 'Društvo prijateljstva u koje su primani i muški i ženski članovi i u kojem su poezija, religija i ljudsko srce činili teme za raspravu'.
Međutim, male grupe često ograničavaju individualnost svojih učesnika i umanjuju njihovu sposobnost da se upuste u spoljni svet. Ukus koji su negovali saloni brzo je postao despotski, tako da nisu mogli da trpe jedan drugog.
Nastaviće se...
