Izvor: Danas, 16.Maj.2016, 10:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sadamu je očajnički trebao novac
"Stari špijuni" imaju vrlo zanimljivo objašnjenje za invaziju snaga Sadama Huseina na Kuvajt: američke naftne kompanije su mu rekle da je u redu da napadne, pa je on to i učinio.
Naftne kompanije su jedine koje su se složile da je Irak imao pravo da se žali na Kuvajt.
Vrh velikog naftnog polja na jugu Iraka, oblikom sličnog banani, proteže se pet kilometara preko granice Kuvajta. Prema nepisanim, utvrđenim i sprovođenim pravilima koja važe između međunarodnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << naftnih kompanija, profiti iz prekograničnih polja se dele u skladu sa procentom naftnog polja koje leži u svakoj od graničenih država. Ali su godinama Kuvajćani besomučno pumpali naftu na toj teritoriju bez plaćanja bilo kakve naknade Sadamu Huseinu. Naftni biznismeni su se složili da je Kuvajt krao iračku naftu.
Nakon što je okončan rata između Irana i Iraka, Sadamu je očajnički bio potreban novac. Stara sovjetska ekonomija bila je u rasulu, Sirijci su bili slomljeni, a Kuvajćani su brisali nos o njega. Pa kao da bi da doda so na ranu, kuvajtska kraljevska porodica je tražila da im Sadam plati 10 milijardi dolara. Naime, oni su mnogo novca pozajmili Iraku tokom godina ratovanja s Iranom, i sada su tražili da im novac vrati, celu sumu.
Prema "starim špijunima", evo kako je Zalivski rat 1991. godine zaista počeo. Tokom nekoliko godina američke naftne kompanije u regionu su obezbeđivale pomoć Kejsijevom tajnom ratu u Iraku. Alen Fridman je pisao ponešto o ovome u svom izlaganju iransko-iračkog rata. Ali postoji mnogo više toga što nikada nije našlo mesto u istorijskim knjigama.
Prema našim izvorima, naftni biznismeni u Iraku su dobili na raspolaganje malu vojsku CIA i britanskih plaćenika koja je upravljala Sadamovom ratnom mašinom. Naravno, svi su oni bili naklonjeni iračkoj tački gledišta. Jedan od naftnih biznismena je sugerisao da je Sadam imao puno pravo da od Kuvajta preuzme kontrolu nad svojim delom naftnog polja. Na kraju krajeva, bila je to samo pet kilometara široka traka peska. Drugi naftni biznismeni unutar Bele kuće bi verovatno organizovali neke javne proteste, ali je predsednik Buš privatno gotovo sigurno bio spreman da nastavi sa podrškom Iraku. Neki od britanskih i američkih obaveštajnih zvaničnika klimaju glavom na sugestiju da je Irak mogao da napadne naftno polje i bez značajnog američkog protesta.
Ovakvi su razgovori očigledno bili prijavljivani Sadamu Huseinu, čiji je ambasador dalje Amerikancima raširio glasine. Da li će Bela kuća zaista biti spremna da zažmuri pred iračkim otimanjem spornog naftnog polja? Odgovor bi, da je bio osiguran, verovatno bio potvrdan. Uostalom, Džordž Buš je bio kolega od ugleda u naftnim poslovima, i on bi razumeo da su kuvajtske naftne lovokradice morale naposletku da dožive teško uvrtanje zglobova.
Dajte Sadamu prst, on će tražiti celu ruku. Dajte mu pet kilometara u vidu tri milje, on bi uzeo celu zemlju. Kuvajtske banke bi bez tuđe pomoći rešile problem u platnom bilansu. On je, međutim, iskreno verovao da Amerikanci neće reagovati oko invazije na Kuvajt, koji je i tako bio pod britanskim uticajem. Sadam bi u svakom slučaju prodao svu naftu Amerikancima, jer su bili njegovi najbolji kupci. Budući da je odasvud dobijao loše savete iz naftnih kompanija, nesporazumi su bili neizbežni.
Do 1991. godine Sadamovi "nesporazumi" su padali i na Izrael. Barem jedna velika korporacija, Behtel, koju je gurao Šulc, nije izgradila hemijska postrojenja za Irak. Tokom rata u Zalivu, Džordž Buš nije dozvolio Izraelcima da se brane, na osnovu toga što bi to moglo povrediti druge arapske zemlje.
Zbog toga što Buš nije verovao Jevrejima, izraelskom vazduhoplovstvu je odbijeno posedovanje identifikacionog broja američke crne kutije. A bez takvog podešenog IFF broja (Identifikacija: prijatelj ili neprijatelj?), izraelski avioni bi bili pogrešno smatrani za iračke snage i bili oboreni. Pa dok su Sjedinjene Države plaćale milijarde mita za oznake na sirijskim i egipatskim snagama, cela izraelska armija je bila prizemljena, s iračkim projektilima koji su padali širom zemlje. Izraelci su teško mogli da prihvate američko objašnjenje - da bi, braneći Jevreje, ugrozili oslobađanje kuvajtskih naftnih izvora.
Nastavlja se
.jpg)
