Izvor: Blic, 27.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Revolucionarni snovi
Revolucionarni snovi
Koliko je strah uticao na istoriju Vizantije? Menjajući u mnogo čemu razumevanje istorije Vizantije, knjiga Radivoja Radića 'Strah u poznoj Vizantiji 11801453' III preispituje uzroke i vrste straha u poslednjim vekovima vizantijskog carstva i pokazuje kako je strah uticao na razvoj vizantijskog društva. A reč je o strahu od Zapada, strahu od smrti, strahu od mora, strahu od Boga, strahu od pomračenja Sunca i Meseca, strahu od zemljotresa, strahu od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bolesti i epidemija, strahu od građanskih ratova, strahu u vizantijskoj vojsci, strahu od Turaka... Veličinu i značaj tih strahova predočićemo čitaocima Blica, kroz nekoliko nastavaka ove knjige iz pera našeg uglednog vizantolog, saradnik Vizantološkom institutu SANU i docent na predmetu Istorija Vizantije na Filzofskom fakultetu u Beogradu.
Knjigu 'Strah u poznoj Vizantiji 11801453' III objavili su 'Stubovi kulture', a čitaoci je mogu poručiti na telefone izdavača: 011 403122; 404687 ili u knjižari 'Stubovi kulturi' na Trgu Republike 5 u Beogradu (tel: 3281851).
Nikada nisam pomislila da će moji revolucionarni snovi iz detinjstva da nađu pravi teren ovde. Kao dete maštala sam da ću otići u neke daleke zemlje, u Afriku, na primer, i tamo dizati bune za prava potlačenih naroda. Maštanje o potlačenim narodima nastalo je pod uticajem moga oca i njegovih komunističkih ideja. Afrika je bila privlačna zbog crnaca. Trebalo je da volimo crnce zato što ih Amerikanci muče i diskriminišu, a mi smo protiv Amerikanaca, na strani onih koji su siromašni i potlačeni. U igrama sa decom takođe sam zauzimala stranu koja je bila 'na liniji', pa sam bila u taboru 'Indijanaca' protiv 'kauboja'. Brzo sam shvatila da sam bila na strani bez šarma. Kauboji su bili privlačniji jer ih nije interesovala ideologija već zadovoljstvo. Preletela sam na drugu stranu, lako i bez problema, ali svoju 'indijansku prošlost' nikada nisam zaboravila.
U stvari, sve je zavisilo od toga da li su se roditelji uključili u novi sistem ili ne. Moji jesu, ali nisu bili fanatični, pa su brzo ispali iz njega. Tako je prestala i tatina ideološka tortura. Mama u njoj nije učestvovala, ne zato što je bila žena, nego stoga što je bila iz buržujske porodice. Kao kćerka novosadskog advokata, politiku i ideologiju nije uzimala ozbiljno, pa se ponašala više oportunistički i praktično nego što je negovala svoja ubeđenja. Kasnije sam je zadirkivala i mučila zapitkivanjem zašto se nije zauzimala za svoju buržujsku stranu, zašto je tako lako poklekla pred komunistima. Ona je shvatala da se šalim, ali joj to pitanje nije bilo prijatno. Obično je odgovarala da i pre rata nije bilo dobro, da se teško živelo, da je siromaštvo bilo veliko, da se kralo na izborima... Iz tih jednostavnih, neideoloških odgovora i konkretnih priča iz predratnog života shvatila sam da socijalizam u Srbiju nije došao baš slučajno, samo zahvaljujući prevari komunista i Rusa ili zbog izdaje Engleza i Čerčila; stvari su stajale nešto ozbiljnije od pojednostavljenih priča koje su obe strane, i 'kaubojska' i 'indijanska', pričale i onda i sada. Najozbiljnija stvar za nas je da je Srbija ostala poslednji 'Indijanac' u Evropi, ali s etiketom da njen narod istrebljuje druge narode! Zbog ovog paradoksa koji je proizveo velike nevolje i nama i drugima, moji snovi o revolucionarnoj borbi na strani crnaca završili su u borbi protiv domaćih tlačitelja i rasista.
Iako smo bili na strani Indijanca, i tek izašli iz komunističke revolucije, nismo se ni u snu toliko mrzeli sa Amerikancima i Zapadom koliko se današnji režim zakavžio s njima. Onda se nije ratovalo sa Zapadom, a ove, 1999. godine, ratovali smo sa celim Zapadom. Onda smo imali diplomatske odnose sa svim zemljama NATO-a, a danas moramo u Peštu po vizu. Onda smo vodili ideološke ratove, a stvarni nikome nisu padali na pamet. Onda smo se igrali 'kauboja' i 'Indijanaca', a sada to više nije igra. Teško je poverovati da postoji kontinuitet između onda i sada. Ali, 'neka tajna veza' postoji.
Kako god bilo, ja jesam od detinjstva buntovnica. Na to je uticala, verovatno, moja razredna iz prvog gimnazije (danas je to peti osnovne), koja mi je predavala francuski i koja je bila feminiskinja u pravom smislu te reči. Imala je stvarno revolucionarne poglede i stalno nas je podbadala da se suprotstavljamo našim očevima. Mama ju je nazivala sifražetkinjom, jer sadašnji termin feminskinja nije bio u upotrebi. Pored toga, i moje tetke, dve mamine starije sestre, bile su sifražetkinje i osnivačice takvih udruženja u Novom Sadu. Ženske ideje su kod mene padale na plodno tle, jer je moj otac bio ne samo revolucionarnih ubeđenja, odnosno komunista, nego i vrlo autoritaran i starinski čovek u pogledu muško-ženskih odnosa. Meni je tada padalo na pamet da on nije dobar komunsta zato što muči mamu i decu. Takođe sam mislila da on ako je komunista, ne bi smeo da bude toliko autoritaran. Ali, tačno je bilo to da su komunsti bili autoritarni u politici i starinski u porodici pa što ne bi takav bio i moj tata.
Zbog potlačenosti i autoritarnosti očigledno nisam morala nigde da putujem. Eto, mi smo taj potlačeni narod. Zvuči smešno i patetično, ali tako je ispalo. U detinjstvu našu sredinu nisam osećala kao potlačenu pre sam je osećala kao uzvišenu, pravedniju i napredniju od drugih. A ispalo je da je sve tu, kod nas, i da se sve borbe ovde mogu voditi.
Ipak sam otišla u Afriku zahvaljujući svojim snovima koji su me držali i kad nisam više bila mala. Kada je mama dobila priliku da ode u Gvineju, da tamo predaje francuski, zapretila sam joj da neće više biti moja majka ako ne prihvati taj posao. I tada, sa dvadeset godina, žarko sam želela da odem u Afriku. Da ima nešto u celoj toj priči, vidi se i po tome što Staša i Mirjana, moje sestre, nisu htele u Afriku, pa nisu ni otišle. Samo sam ja verovala da je biti u Africi neviđena sreća. Tako smo mama i ja otputovale u Afriku u jesen 1960. godine. NASTAVIĆE SE
Radivoj Radić: Strah u poznoj Vizantiji
