Izvor: Danas, 08.Apr.2015, 11:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat prestao da bude impoerijalistički
Jasnog razdvajanja onoga što je teror okupatora, a šta klasna eksploatacija u njihovim istupima gotovo i da nema.
Takvi pogledi na stvarnost bili su u saglasnosti sa porukama koje su jugoslovenski komunisti dobijali od Kominterne. Tek je napad Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna 1941. bio onaj presudan momenat nakon koga su jugoslovenski komunisti odlučno pristupili pripremama za ustanak. Za jugoslovenske komuniste tog trenutka rat je prestao da bude "imperijalistički" i postao >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << oslobodilački i antifašistički. Istog dana stigla je i direktiva Kominterne koja je nalagala KPJ da ustane u odbranu SSSR-a. Nekoliko dana kasnije J. V. Staljin je u govoru upućenom naciji posebno naglasio da rat koji Sovjetski Savez vodi, pored oslobođenja otadžbine, ima za cilj da pruži "pomoć svim narodima Evrope koji stenju pod jarmom nemačkog fašizma". Staljin je naglasio da u ratu koji je započeo SSSR neće biti sam. Inače, prema dostupnim podacima, Tito je pre napada Nemačke na Sovjetski Savez u telegramima upućenim Kominterni i Staljinu iskazivao spremnost da u slučaju da do napada dođe podigne ustanak protiv okupatora.
Tito je učestvovao o donošenju odluke o pristupanju neposrednim pripremama za oružanu borbu. Dužnost komandanta u Glavnom štabu narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije vršio je od njegovog formiranja 27. juna 1941. Samo dan posle Staljinovog govora u Moskvi, u kome je osuđen "verolomni napad" Nemačke na SSSR, Tito je sa članovima Politbiroa CK KPJ 4. jula u Beogradu doneo odluku o pokretanju oružanog ustanka, na čijem se čelu našao. Ta odluka je delom proistekla iz potrebe da bezrezervno i odmah bude podržan Sovjetski Savez, ali se zasnivala na realnoj proceni da angažovanje nemačkih jedinica na Istočnom frontu stvara pogodne uslove za podizanje ustanka i oslobođenje zemlje. Ubeđenje da rat neće dugo trajati uticalo je na prvobitno ubeđenje J. B. Tita da kao "borbeni poligon" na kome treba dočekati Crvenu armiju bude izabrano Homolje i prostor između Dunava i Morave. Iz poruka koje je KPJ slala Moskvi vidi se da je Kominterna bila dobro upoznata sa pripremama za ustanak, izdavanjem proglasa sa pozivom na masovni ustanak, organizovanjem partizanskih odreda, prvim partizanskim akcijama, terorom okupacionih vlasti, prvim žrtvama, ponašanju pokreta Dragoljuba Mihailovića. Nema podataka ali je veoma izvesno da su sa sadržajima poruka koje je Tito dostavljao G. Dimitrovu i sa kojima su bili upoznati vodeći kadrovi Kominterne (Pik, Toljati, Manuilski...), stizali i do sovjetskog državnog vrha, pa i do J. V. Staljina.
Stupajući u oružanu borbu, Tito se, u početku, kratko, pridržavao 4. jula 1941. prispele direktive Kominterne koja je izražavala Staljinov stav "da se u sadašnjoj etapi radi o oslobođenju od fašističkog podjarmljivanja, a ne o socijalističkoj revoluciji".U tom času i kod njega je bio dominantan "revolucionarno-sektaški" dogmatizam koji je govorio da u trenutku započinjanja ustanka nije postojala jasna svest o nastaloj istorijskoj situaciji koja se umnogome razlikovala od okolnosti u kojima je izvojevana Oktobarska revolucija. Deo tih stavova indirektno je proisticao i iz Staljinovih učenja iznetih u knjizi Istorija SKP-b, čiji je jedan deo Tito i sam preveo. Ipak, veoma brzo Tito se oslobodio tog vida dogmatizma i prepoznao "revolucionarnu situaciju" koju je trebalo iskoristiti. On je veoma rano iskazao spremnost da "modifikuje" direktive Kominterne i "prilagodi" ih datim okolnostima. Opredeljujući se da rat u Jugoslaviji pored oslobodilačke ima i revolucionarnu dimenziju, što je protivurečilo nalozima J. V. Staljina, Tito je suštinski ukinuo mogućnost nalaženja "zajedničkog jezika" sa legalističkim, takođe antifašističkim pokretom na čijem se čelu nalazio D. Mihailović. To opredeljenje (revolucionarno preuzimane vlasti) direktno je vodilo u građanski rat. Nastojeći da svojom politikom ne pravi Sovjetskom Savezu "spoljnopolitičke teškoće", Tito ipak nije bio spreman da sasluša apele Moskve i zajedno sa Mihajlovićem formira jedinstven pokret otpora.
Nastavlja se
